Њен професионални пут, пре свих животних изазова, започео је управо на радију, тачније када је први пут крочила у просторије радио станице Тител као део дечје рецитаторске секције. Мирјана Ранковић је била опчињена овом установом и зажелела да баш то буде њен посао. Кренула у школу и како то обично бива заборавила своје детиње жеље. Међутим, када се требало одлучивати чиме ће се бавити и шта ће студирати на студије књижевности у Београду ју је одвела љубав према писању и читању књига. Професорски посао је није привлачио, али није баш имала много избора и док је чекала посао повремено је радила као конферансије. Тако је Мирјану неком приликом приметио Јован Адамов који је тада био уредник Радио стотке (програм у оквиру Радио Новог Сада) и позвао је да буде новинар на овом новосадском радију. Тако је септембра 1996. године почела да живи свој детињи сан.
Слушаоце је „миловао“ њен насмејан глас и повремено увесељавао њен заразни смех који се ширио етром као најбољи парфем. Радећи на Радио Новом Саду прошла је разне редакцијске и новинарске послове и постала ауторка и уредница емисија које „крепе душу и срце, на корист роду свом“. Једна од њих је „Сословије“, емисија РНС која се бави духовним и верским темама и коју је Мирјана „наследила“ 2005. године, променила јој концепцију, дала свој лични печат, али јој је оставила име:
– Када је укинута Радио стотка, један од задатака који сам тада добила је и емисија „Сословије“ коју је још 1993. године покренула Дубравка Валић-Недељковић. Мени су те теме блиске, јер сам се на студијама дружила са архимандритом Методијем садашњим игуманом манастира Хиландара, који је тада био студент електротехнике и певала у хору цркве Св. Александар Невски. Занимљиво је, да је називу ове емисије кумовао тадашњи јеромонах, а садашњи патријарх српски Порфирије. Но, нисам само то радила, осим ове емисије радила сам и преподневни програм и многе друге уредничке и новинарске послове. Једно време сам осим „Сосоловија“ радила свакодневно четворосатни преподневни програм који је ишао уживо...
Зар то није било превише за мајку са малим дететом?
– Нисам знала да се заузмем за себе и кажем не. Зато ми се и десило да сам пала и сломила ногу, а убрзо сам сазнала и да сам трудна. Нешто ме је морало зауставити, али не задуго... Када сам се вратила са трудничког одсуства, без обзира што сам била мајка двоје мале деце поново сам се вратила у смене плус „Сословије“. То је било јако захтевно и ја сам просто сагорела...
Да ли су се тада потврдиле ваше слутње о болести с почетка приче?
– У том тренутку нисам ништа напипала, али сам интуитивно знала и пре него што сам отишла на преглед код лекара. Мислим да тада сви помисле „што, Боже, баш ја. Али, што ја? “ А, када сам себи поставила питање „а што не ти?“ почела сам да размишљам другачије. Ипак, дошла сам на време. Ево, тек после три године могу да причам о томе, а да не почну да ми се зноје руке. То је траума, страшна траума. Оно што ми је у тим тренуцима веома значило су биле речи др Богдановић, моје докторке, која је са таквим самоуверењем рекла да ћу „ја ићи на свадбу свога сина“. И сама себи сам рекла „играћу на свадби мога сина!“ и то је био закон за мене.
Како сте се носили са процедурама које захтева лечење?
– Врло је важно како се поставимо. Мени је докторка тада рекла „ако то прихватиш као лек – имаћеш мање тегоба и нуспојава“. Истакла бих да је важно и то да људи схвате да нема препуштања – све је до нас и до Бога. Дијагноза зависи од лекара, а прогноза од нас и од Бога. Основно је: „вера твоја спашће те“. Али, ако се у своје оздрављење човек активно не укључи, са великом страшћу, ентузијазмом и љубављу према себи – нема успеха. Не може да се свој живот препусти другоме. До нас је! Веруј у шта год хоћеш, али ти си тај који држи весло и вози свој чамац – нико други.
У ноћи пре распећа, Христ се обраћа Богу и пита га „Господе, може ли ова чаша да ме мимоиђе?“ и ја сам се исто упитала... Није могла да ме мимоиђе, јер сам била на погрешном путу, јер грех може да значи и да смо кренули и у погрешном смеру, да нам Бог није наменио тај пут – зато се канцер и назива „посета Бога“. Од њега не обољевају особе без савести, напротив, од њега обољевају они који имају тај осећај изражен. А то су људи који запоставе себе зарад других! То су људи који су заборавили да воле себе.
Шта је оно што сте научили о себи?
– Знам да изгледа чудно када се каже, али ја сам заиста захвална Богу на том искушењу. Без њега, не бих се пробудила, не бих никада имала овакве спознаје о свету, животу, људима, да ми се није десила та посета Бога. Схватила сам колико себе нисам волела. Читав живот сам угађала другима, трудећи се да оправдам њихова очекивања... А где сам ту ја? Тек када сам се озбиљно разболела, ја сам научила да се заузмем за себе! Не бих ни освестила у којој мери треба да будем захвална што сам сада здрава, што имам децу, што су ми деца здрава, што осећам укус хране... Када сте на хемотерапији ви не осећате укус хране... Па зар није благодет осетити укус воћа, поврћа, стајати, шетати – толико тога подразумевамо, а не би требало!
Када је дошла смех-јога на ред?
– Смех-јога је дошла када сам преузела кормило у свом животу. Наиме, када ми је на контролоном прегледу после хемотерапија констатовано да се канцер потпуно повукао – одустала од операције. Тог дана сам после посете лекару отишла у Футошки парк где је Оливера Радовановић држала смех-јогу и решила да се смејем. Смејала сам се сат времена из дубине свог бића. Тада сам обећала себи да никада више нећу дозволити да се не смејем!
Убрзо сте и завршили за смех-јога лидера, зар не?
– Да, и могу да кажем да се смејем у континуитету, превентивно, свакога дана најмање петнаест минута. Са смехом изађе напоље све што ми не треба: сав бол, стрес, непријатности... После тога дође тај осећај олакшања и катарзе, ма као да сам се истуширала изнутра. То не могу ни са чим да упоредим.
Не треба крити болест од деце
Једна од родитељских мука је како деци рећи за болест. Како сте је ви превазишли?
– Најтеже ми је било баш то како да кажем деци – а деци увек треба рећи истину. Грешка је да се болест крије од деце. Деца такође морају да се суоче са траумом, али на њима близак начин и важно је да објашњење буде афирмативно.
Како се смејати и када вам није до смеха?
– Смејете се и када је најтеже, баш тада! Радујте се и смејте баш зато што нема разлога, јер смејући се ситуацији у којој сте имате према њој отклон и имате ветар у леђа да је превазиђете. Само уз радовање и смех добијате снагу да се носите са недаћама. Кроз смех и муку избаците. Смех подстиче стварање хормона среће.
Колико је тешко насмејати друге?
- Није лако, људи имају велике блокаде када је смех у питању, поготово што смо ми одрасли у поднебљу где је негован култ трагике. Тако да код нас постоје још веће предрасуде према смеху. Међутим, када неког погледате у очи и када му се обрадујете ваше срце је радосно и смеје се, нема сујете. Прилазим човеку с љубављу и хоћу да му дам своје срце. Сваки пут када се смејем, ја се захваљујем Богу и сваком човеку, сваком детету коме измамим осмех на лице сам бескрајно захвална. Не могу да вам опишем колико сам била срећна када сам успела да насмејем дечака који је био на хемотерапији, када сам видела колико то њему значи да се неко око њега смеје. Захвална сам што сам имала привилегију да га насмејем, да се осети као дете, јер и јесте дете. Имам осећај да све што дам – дупло ми се врати!
Марина Јабланов Стојановић
