Нисам присталица теорије да су ноге у лавору и седење на тераси решење. Остаћу овако аристократски блед и чежњиво гледати старе слике са мора. Ове године пала је одлука да се не иде - зато сам се нагледао телевизије.
Колико видим Албанија је постала неочекивано интересантна дестинација. Тамо су јако гостољубиви, имају дивне плаже, а може се путовати и преко Мердара... Српска љубав према мору је јача од сваке пандемије. Изгледа да је једини проблем у нашој карми што немамо излаз на море, а толико га као народ волимо. Зато и не чуде толике гужве кад се први пут Грчка отворила, тамо далеко где цвета лимун жут. Али показало се да нас Грци толико не воле као што су се клели. Било је непријатности и испада. Невоља увек покаже лоше људе. Опет, многи су се клели и у Истру, али десило се и гребање аутомобила у Поречу. Политика је изгледа учинила своје. И ту се одједном појавила идеја да Срби поново иду преко Албаније.
Паметне главе су три пута вагале - ићи ил не ићи на море. Поготово је мени било тешко јер сам панонски морнар који је свој мир и тишину увек налазио на мору. Ништа не смирује и не лечи као сунце, море и добра шлагерска песма на ту тему. Сматрам да Новом Саду на онако лепу плажу, фали само море да би био савршен град. Најлепши град на свету. Али ту нашу панононску тугу, најбоље је опевао Ђоле Балашевић. И заиста, нама који нисмо хтели да идемо на море или да се гурамо по бањама, јер је све било ризично - лето је било тешко и депресивно. Јер диринчиш, преживљаш целу годину, планираш, аконтираш унапред и живот ти се сведе на један ваучер. С друге стране, ове године је на мрежама постојала изразита агресија оних који су летовали. Селфији, сторији и фотографије су се објављивали готово на сваких десет минута као да је у свему било хвалисања - ето ми имамо пара, имамо везу да урадимо тестове, а ви се тамо чварите. Да ли је то срећа што су се поједини нашли у Ровињу, Египту или Турској, појма немам, али све је имало једну дозу хвалисавости и претеривања. Тако је било и на планинском туризму - одједном су се планине представљале као да су Хаваји, Дубаји и Бахами. Живот је опет показао своје лице - ко је имао среће у животу и има лове и овог пута је могао да оде где је пожелео. Раја, просечни људи, сиротиња, морала је да мисли шта нам доноси септембар, да ли је паметно да се последње паре из сламарице троше или је боље сачекати јесен и видети шта нам доноси наредни период. Нико не зна шта следи. Какав ће утицај на пандемију изазвати полазак у школу, повратак на факултете, какве су економске последице свега. Мало је бахато правити се важан у базену кад смо сви у истом сосу. Корона не бира ко је богат, а ко је сиромашан. Сви смо исти и сви можемо имати исти ризик. Неко има среће па је прегура на ногама, али корона је покосила многе лекаре и младе људе. Отишао је и мој омиљени гост, академик, проф. др Новак Вукоје један од највећих стручњака за ухо грло нос. И човек који је најдуховитије причао и решавао проблем хркања.
На Н1 сам погледао праву ствар - имунолог Борислав Каменов сматра да је вест о томе да је Русија направила вакцину против коронавируса - исхитрена. Додаје да претерана журба и недовољна критичност могу да буду врло негативне и погубне. Према његовој оцени, за борбу организма против ковида-19 кључно је јачање имуног система, а ефикасност вакцине доводи у питање истичући да природа још није одлучила да ли да се против ковида-19 бори антителима. Ово како живимо стварно изазива депресију и утиче на вишак килограма. Ствар је још гора ако стално гледате вести где је јасно да решења за ову болештину нема и да се треба чувати. А ко воли да се бахати у тешка времена врло брзо ће видети да смо сви пред судбином и Богом једнаки. Амин.
Александар Филиповић
