Кад сте видели да је нека телевизија са националном фреквенцијом пустила цео спот без обзира на то колико пара је у њега уложено? Покаткад ми се чини да глумци дођу да најаве своје представе и премијере у паузи ЕПП блокова. Нема се више времена ни да се достојанствено испрате покојници, заслужни уметници јер су црне хронике толико заступљене у медијима да не стижемо ни да направимо алеју заслужних телевизијских грађана.
Од како је стартовао Велики брат измешали су ми се победници. Уопште се не сећам ко је певао у „Идолу”, ко у „Ја имам таленат” а ко у „Првом гласу Србије”. Толико је било „Звезда Гранда” да је опстало само пет имена које памтимо од хиљаде кандидата јер су толико безлични. Покушајте само да се сетите које су све различите квизове, ТВ зезалице радили Милан Калинић или Драган Маринковић Маца. По чему разликујете „Фарме” од „Задруге” а по чему су „Парови” другачији? Тачно знате коју ћете певачицу видети на ком каналу и који је аналитичар задужен за коју националну или кабловску фреквенцију. На ТВ програмима су обично увек једни те исти, медијски коректни да не кажем стерлини, фригидни и досадни.
Онај тренутак када су и новинари почели да улазе и ријалити шоу програме то је значило сумрак професије. Не постоји шанса да некој младој студенткињи новинарства или неком талентованом младићу дате тачан савет како је могуће доћи на телевизију. Не постоје више људи као што су Душко Богдановић, Драган Гузијан, Слободан Жижовић, Зоран Предић и Александар Тијанић који су препознавали таленте и давали им шансу да кроз тежак рад направе име и презиме. Сва ТВ лица која имамо настала су у временима када се певало „Идемо на Марс”. Настају нове кабловске телевизије, које имају фантастичне сценографије, али и емисије кратког даха. Имамо вишак телевизија и мањак ауторског програма. Колико сте до сада гледали кулинарских емисија? Колико смо само гледали наших и хрватских сапуница па не можемо да се сетимо у којој смо серији гледали ког глумца и колико имамо личности које можемо да препознамо и да им кажемо име и презиме кад их видимо на средњим странима таблоида. И уредници ТВ магазина, ревијалних издања, шарене штампе су на великим мукама - кога данас ставити на насловну страну, а да прода новине. Да ли ће стара мајка кад крене са пијаце препознати личност са насловнице и да ли ће унук умети да потрефи шта би баки било интересантно да чита, а потом и гледа на дигиталној платформи. Шта измислити на телевизији, кад се главно бламирање са телевизије гледа на Уутјубу и шта радити у временима када готово сваки портал или таблоид постаје нови телевизијски канал. У питању су текстонске промене и коперникански обрт у медијима. Телевизије које буду желеле да опстану мораће да се боре и за ауторе и за добар квалитетан програм. Чини се да су сценографије све спектакуларније а да су емисије све безличније и досадније и да су поједини водитељи роботи који читају текстове са идиота. Зашто смо се тако брзо одрекли добрих емисија као што су биле „Пирамида”, „Караоке обрачун” и чему „Свитање” пред Јутарњи програм кад се већ у „Задрузи” десио зорњак.
Погледајте и програмске шеме код наших комшија из бивших република... На западу ништа ново, лепо је то отпева Бора Чорба. Да ли је могуће да је Тајчи пре тридесет година певала „Хајде да лудујемо ове ноћи” и да нам је од свега у успоменама остала празнина и једна велика медијска празнина чији се пиплметри дигну само кад се појави нека историјска лудница од короне до Трампа у бункеру. Па хајде да лудујемо док не попадамо...
Александар Филиповић
