„Има нешто што се зове витештво”, изговорио је недавно глумац Никола Којо иначе водитељ тог квиза. Није крио своје разочарање што су два слабија играча, гласањем избацила најбољег такмичара који је до тог тренутка знао одговоре буквално на сва питања. Што се каже: „Два лоша убише Милоша”. Снимак се од тада дели по друштвеним мрежама, а тај трећи такмичар је кући отишао као морални победник. Није му се остварио сан да оде у Египат на море, јер је одбио путовање које је Прва телевизија, као моралном победнику, желела да му поклони.
Владимир Крнач је бравар, скроман грађевинац из Бачког Петровца, који прехрањује четворо деце. Зову га „ходајућа енциклопедија”, иако сплетом животних околности није завршио факултет. Владимир већ годинама учествује у бројним телевизијским квизовима где је најчешће освајао прва места. Жељу за сталним такмичењем добио је пре 18 година када је одлучио да се пријави за квиз „Сам против свих” и тестира знање из разних области. Од тада је учествовао у чак 17 квизова, а само у „Слагалици” четири пута. Омиљена литература су му енциклопедије уз које је провео сате читајући и упијајући знање. Интересују га све области, али му је спорт ипак најдражи. Једно од најтежих такмичења на којима је учествовао било је у квизу „Супер геније”, где је главна награда била милион динара. Међу пријатељима, Крнач је пре свега познат као велики хуманиста. До сада је 106 пута добровољно дао крв, а рукав је први пут заврнуо још за време служења војног рока. Проблеми са срцем му не дозвољавају да учествује више у тој хуманој акцији.
Добрих примера из Србије је много. Пример су и лекари из Ниша који су радили волонтерски сто дана да би нестале листе чекања. Пример човека који гради каријеру без скандала, трачева је било и гостовање Александра Гајшека код Ивана Ивановића. Гајшек је причао о својим сусретима са патријархом Павлом, које је све мудрости добио од Владете Јеротића. Зашто је једини водитељ кога не одбија Цане из групе „Партибрејкерс”. Која је тајна успеха Новака Ђоковића и колико је за то заслужна Јелена Генчић. Колико нас кроз живот воде успони и падови. И зашто не треба бити патетично добар јер се добра дела не чине да би се вратила. Иначе, није ни чудо што је у ТВ емисији „РТС ординација” академик, проф. др Петар Сеферовић рекао да је шоу биз новинарство једна од најстреснијих професија и да се због тога превише страда ако је човек срчан и професионалан. Иако се водитељка и ауторка емисије Марија Поповић није баш сложила са њим. Препознао сам се у речима професора када је причао о слабостима срца и оно што је рекао је кључно - умерености нам у свему фали да би срце било здраво. Јер паметни и емотивни људи не пролазе овде добро. Чак и ако си психијатар, психотерапеут те не може спасити да немаш проблем мобинга на радном месту. Џаба све знање овога света. Очигледно овде није знање главни критеријум, иначе нам не би били приказивани естрадни модели за успех.
Цео празнични програм протекао је у воајерским посетама станова познатих и бројању ко је колико јаја офарбао. Је л' то суштина или да смо добри људи? Да се гледамо на основу вредноће, знања, а не на основу селф маркетинга. Да ли тако гладни јурећи по акцијама за јефтиније најосновније животне намирнице обожавамо баш воајерски да гледамо свилу и кадифу популарних. Да ли на нос мора стално да нам се натура како је неко богат, са силиконима, а поштени, вредни, добри људи остају „најслабија карика”. Све док на онај свет одлазе више добри људи него они који су лоши и закувавају и још се тиме у медијима хвале. За земаљску правду сам сигуран да не постоји, а за небеску ћу тек да се уверим. Бар је постојао тај демократски избор који се зове мој даљински управљач па сам гледао програм који мени одговара, а прескочио сам Вики, Ђанија и Диди Јанковић. И то што нисам гледао нешто са највећим рејтинзима не значи да сам се лоше провео за празнике. Угодио сам себи бар преко великог ЛЦД екрана ако у свакодневици другачије не могу.
Александар Филиповић
