Волим драгу Мају да зовем Јапунџа. Навика још из БК дана. Не могу да се навикнем на Мају Николић јер то презиме асоцира на неку другу Мају. Потом гледао сам Неду у „Премијери” на Пинку. Уз једну фалш певачицу и катастофалну монтажу сикирчетом. Али жена је невиђено забавна и на јако духовит начин прича историју једне земље Југославије. Од једне плоче „Боли, боли” купила је четворособан стан у Београду, од плоче „Срце у срцу” градила кућу на мору у Лепетанима. И још је неко пита откуд јој храбрости да се спрда са Билом Гејтсом и да га зове „Биле, дођи да остаримо заједно”. У једном дану снимила је три спота за три песме... Лавица, то је та енергија. Лавица је и Јелена Карлеуша. Била је главна у свим медијима. Лајв на Првој, уживо на К1. Без естраде се не може. Како је била обучена, колико је било фоторепотера, бруји чаршија... Јелена каже заложила је своју велику популарност на друштвеним мрежама за опште добро. Краљица маркетинга и публицитета. У име публицитета Весна и Ђоле Ђогани су разјаснили како су се мало лажно разилазили да би их медији пратили. А онда улети информација да се запалио гроб оца Дарка Лазића. Нема спавања има да се буде као Миломир Марић, спреман и оран за рејтинг. А не да се дрема како су неки портали описали фазу у којој је Живорад Николић.
Морам да признам од како се појавила мињон краљица коју бриљантно игра Тамара Алексић да ми је све дража серија „Александар од Југославије”. Да је Даница Максимовић гламурозна каква је и у приватном животу. И сада када је серија добила ону чувену патетику и емотивност Здравка Шотре да ми је све ово као мињон, као ТВ колачић. То је фалило, мало љубави и страсти да превазиђемо брзоплетости и утопије зване наша историја и Југославија. А можда је све „Дубоко грло'' што је покушала да разреши Бојана Лекић у свом документарном филму о вези медија и тајних служби. Просто да кажем, мене ако се сете за Дан безбедности, нек се сете.... да парафразирам омиљеног Душана Ковачевића.
Као да нашу историју пише нека виша сила. Као да је наша судбина у тој балканској крчми, где су обавезни карирани стољњаци и где ће певачица у емисији да пева а гости и сви ми ћемо да паднемо у колективни дерт. Много има патетике у том кад као песма погоди госта. И много глуматања. И све је естрада. Не знаш границу где почиње естрада а где инфотејмент. Као да је све један дугачки преподневно-поподневни програм у коме је ред политике, мало феноменологије и обавезно естрада на крају да зачини. И у праву је колега Мили Чолић када је написао да естрада више нема смисла.
Лепо пева Неда Украден „Једном када све ово прође”. Једном када све ово прође, запитаћемо се где су нам новинарски жанрови, формати емисија. Ко има среће и имунитета, извуће се од физичких и менталних последица овог опаког вируса. Ко нема среће, отићи ће међу легенде и гледаће нас одгоре из „Сабирног центра”. Проћи ће једном дани, певала је Неда још далеке 1976. године, када је купила први стан на Илиџи. Треба питати власнике, уреднике телевизија где почиње естрадање, а где почиње струка. И колико новинарска струка сме да се комерцијализује, а где се крше основни постови новинарства и у забавном програму. Једном када све ово прође, како пева Неда, а знамо да ће проћи, подвучи ћемо црту и видећемо да смо без разлога кукали на деведесете. Ово све што сад гледамо, много је тужно. Није ни прошло поред праве, софистициране забаве.
Него, нико да ми објасни који је фактор Ђанијева Слађа и што је зову стално у ток шоу емисије. У нашој земљи не зна се разлика када естрада постаје политика, а када озбиљни људи почињу да се понашају таблоидно и скандалозно да би привукли пажњу. Општа медијска медијска папазјанија.
Александар Филиповић
