Једно васпитано, талентовано биће које је уз своју мајку отпевало песму Леа Мартина. Све полази од куће. А шта је добро васпитање, то смо видели у овој емисији. Знам многе који су били одушевљени и Растиним представљањем у овој емисији.
Јавне личности, медији, то вам је фатаморгана, драги пријатељи. То што је неко супер певач, уметник, не мора да значи да је увек добар човек. Зато су добри људи данас ретке зверке. На свету који је заснован на интересу, бити добар једнако значи бити и луд. Бити хистеричан, ексцентричан, данас је императив. Нема успеха у ток шоу програму ако не опљујете некога, оплетете неку сплетку. Увучете неког у прљаве игре гласина. Мали је ово живот да бисмо га потрошли на мржњу. Довољно нас је клета судина повредила и понизила...
Марини Туцаковић се јако свидело кад сам јој послао поруку да је овај живот елементарна непогода, као землотрес у Петрињи и Загребу или као поплаве на Југу Србије. Као пандемија. Живот је постао шизаона. Морамо се научити да је даривање себе најважнија особина. Да је дружење с правим људима, прави поклон. Токсично је бити бити зао, циничан. Суштина је да треба неговати блискост. Да се са драгим људима треба дружити уз кокице, палачинке, буткице и вечеру за пет. А да телевизор буде угашен и упаљен само кад су на њему добре емисије.
Ових дана певам Тајчи и песму „Дон Жуан и смоквица”. Али ни Тајчи није више она која је била пре тридесет година. Сада је као мотивациони говорник. Сетио сам је се кроз призму старих добрих времена. Мали је ово живот показују силне читуље и силни тужни статуси на друштвеним мрежама. Пролети живот док кажеш ЕПП блок. И шта ће нам его, мржња, зависти и љубомора. У медијима је постало модерно да се највише чују они који испаљују вербалне ракете и говор мржње.
Окренуо сам се себи... Има много лепих ствари из историје домаће телевизије које морам да истражим. Зато висим на Трезору и гледам старе емисије. Зато сам нон-стоп у документацији РТВ-а и тражим старе снимке и гледам како се некад другачије певало. Често одем и на ХРТ 2, тамо праве сјајне емисије о Арсену, Ђорђу Новковићу, о домаћој рок сцени. Прошло је 40 година од „Пакет аранжмана”. Како веме лети! Имам много жеља да ми гошћа буде Драгана Шарић, Беби Дол. Не желе ову данашњу Бебицу, желе ону Драгану која је певала „Рудија” и „Мустафу”.
Нема нових звезда све је индустрија и конфекција. Све је пролазно као и пост и стори на Инстаграму који нестане за 24 сата... Зашто је највећи хит последњих година песма Тончија Хуљића и Петра Граше: „Ако те питају моја љубави, је л нам липо, реци је, имамо на свиту све”….па каже „триба нам само мало, да се волит знамо”. Моји драги пријатељи, у последње време не гледам телевизију. Сам бирам своју музику на Јутјубу. То су лепи снимци из добрих телевизијских емисија јер ја гласам за љубав, верујем у љубав. То је најмање секс. То је поштовање и пажња према другом бићу у временима кад је модерно не одговорити на мејл, на пристојан СМС или лепу вибер поруку, где се сви изговарају да су депресивни и у својој шизаони. Гласам за коректност. Верујем у љубав као што верују Мери Цетинић, Митар Мирић, Џони Штулић, Оливер Драгојевић, Драгана Мирковић, Лепа Брена….и што би рекла Зорана она је за љубав створена.
Лепо пева племенити Сергеј Ћетковић „Боље да водимо љубав него рат”. Кад кажем љубав не мислим на секс, мислим на мажење и поштовање. Нико није умро од вишка љубави али јесте од сопствене несреће у глави. И нико не може да живи сам као пањ, свима су потребни људи. Зато треба да искористимо фебруар И дивни стелијум планета у Водолији. Шта ће нам грубе речи у овај касни сат. Делује патетично. Али јако истинито. Ово све пишем док слушам музику на ЦМЦ телевизији. Боље од било ког мотивационог говорника. Спасење.
Нема више формата „Све за љубав”. Не треба нам патетична љубав као у том формату. На телевизији су нам потребни лековити људи. Они ће макар виртуелно да нас спасу у временима опште деструкције и отуђености. Ако нас не уништи пандемија сатреће нас депресија. Не слажем се са докторима да је ово блага депресија. Ми одавно живимо у медијским фатаморганама где је филм ”Лет изнад кукавичијег гнезда” ситан доживљај.
Александар Филиповић
