Лепо кажу астролози да се обрће на сваких тридесет година неки астролошки круг али ни видовита Ванга за коју смо тек сад у таблоидима сазнали да је ишла у школу у Земуну није ово могла да предвиди. Није ни Нострадамус, нити Тарабићи ако не рачунамо злоупотребу Тарабића у предизборне сврхе 2000. године.
Ово је година за заборав јер је после стравичне короне и њених последица, уследио један рат Украјина-Русија где се грађанима Европе претило - остаћете и без струје и грејања. Ко је конзумирао вести на глобалном нивоу, морао је одмах да потражи савет психотерапеута или да узме лекове. Катаклизма се ипак није десила. А сви они који су богати, седели су по кафићима, трошили паре јер су одавно телевизор бацили кроз прозор.
На друштвеним мрежама није било преноса нечијег весеља, не то је већ била хистерија из новосадских локала где су жене углавном оргазмично вриштале и певале омиљене народњаке. Наравно, на репертоару су биле песме „српске мајке” или и нешто од Ане Бекуте, али то гледање преко нишана у телефон значило је ону поруку „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине”. И заиста, могао је бити јачи од судбине онај ко има спонзора, ко се добро удао, чија је плата пратила трошкове инфлације.
Никад више кола на улицама, никад скупљи квадрат, никад више подкаста са милионским прегледима, никад више телевизија које су никле ове године а које су све на исти калуп. Сценографија набуџена, програмска шема очајна али да се и ту врти нека пара, доказује то што познати не одбијају да долазе на те нове телевизије. Имамо и вишка „познатих” али не знамо ни чиме се баве.
Ово је била и година неочекиваних смрти. Умирали су млади људи. Тако је изненада отишао Душан Величковић, астролог који је био највише на телевизији. Потом, отишао је Корнелије Бата Ковач, човек који је направио највише хитова на територији Србије а и шире. Отишао је Милан Радуловић Лаћа човек бритког језика који је био интрига за сваки ток-шоу, син никад прежаљене и генијалне Марине Туцаковић. Умро је Синиша Михајловић и његов испраћај је био телевизијски спектакл какав само може да приреди РАИ уно. Отишао је Масимо Савић, а толико тога је доброг урадио и снимио. Отишао је Саша Залепугин, човек који је толико знао о здрављу и алтернативној медицини. Отишли су у „Сабирни центар” и Игор Мандић и Пуриша Ђорђевић и Ксенија Вучић, Горица Нешовић и Давор Јањић. Одлазак краљице Елизабете био је спектакл за Би-Би-Си.
Не можемо све набројати као што не можемо набројати ни сцене насиља у школама и у породици. Као што не можемо побројати све испаде шовинизма које је изазвао фудбал. Да, десио нам се Мундијал, најбољи у историји. Телевизија је овог пута профитирала али оно што се каже директан пренос. Оманула је са аналитичарима јер су се појављивали увек исти. Избор за песму Евровизије је био историјски успех али џаба, Констракти пето место, а Аца Лукас је наставио да пуни Арене. И Мирослав Илић је напунио три Арене. Још мало па да стигне Дину Мерлина. Лепа Брена се баталила певања и бацила на промоцију својих чарапа. Остаће и даље историјска сцена како гура ананас у чарапу и како прави акробатске егзибиције. Срећом, није нам страдао ниједан телевизор јер немам још 5Д телевизију, да будемо у директном контакту са тим чарапама.
Звезде Гранда су се вратиле на Пинк, у своју природну средину. За њима је кренула и „Игра судбине”. Водитељски трансфери су били јако чудни. Са гледанијих, водитељи су прелазили на мање гледане кабловске телевизије. Али нико није кукао да су паре лоше. Дакле има лове, само се мора видети где је та нафтна бушотина и извор гаса. Јована Јеремић је била главна медијска атракција и звезда Тиктока. Е, да отишао је и Бранко Цвејић. Нисам Бане Бумбар па не могу да препричавам ову годину, док ходам Бранковим мостом и иде музика Зорана Симјановића „Грлом у јагоде”. Имали или немали телевизор, ту вам је телефон или интернет који и онако све преноси шта је било на телевизији. Пожелећу вам пуно среће 2023.године, требаће вам.
