Да, Јелена се закопчала, у временима кад се сви откопчавају. Она пева лепе љубавне песме кад већина псује и проклиње... Та Јелена Розга траје више од 25. година, а у публици све вршњаци њене каријере.
Јелена ради само један концерт, а за продукцију, светло, тон и музику задужен је Skymusic Entertainment. Јелени не треба Дора, она је своју Евровизију направила на Спенсу. Оно што Јелена Розга пева није идеолошки, како лепо каже песма „Кројачи судбине моје”. Цела сала је скандирала „Гинем” али нико не мисли о ратовима. Пева „Ако полудим” а нико не мисли о лудари. Улази у публику и пева „Требам те ја, није начин да окрећеш ми леђа зато јер смо разлика, ко минус и плус, ко Амер и Рус, у мом свијету ти си коров, а ја хибискус’’. И нико је не пита о политици.
Јелена је на граници између Лава и Девице, можда је зато сваки дан вежбала кореографију на релацији Загреб - Љубљана. Кад је била у Сплиту, не памти. Зато и не стари. И док је Стјепан Хаусер причао о њиховом приватном животу она је на провокативно, таблоидно, помало простачко питање о њему као госту концерта, одговорила: „Да, концерт у Новом Саду је био сјајан”.
А ви, таблоиди, нагађајте или пишите ако има било шта или следи тужба. Звезда се не појављује сваки дан на телевизији а велики, спектакуларни концерт прави на сваких десет година. Јелена Розга је успела да остане звезда, а то није пошло за руком ниједној певачици „Магазина” после ње… Минеа је певала песму „Рано” али је ту песму прославила Јелена. Минеа под крштеним именом Рената Кончић је сада водитељка на Новој хрватској телевизији. Слатка али досадна, без харизме. Јелена Розга је у стању да пресвуче пет одевних комбинација за тридесет секунди и у томе јој помаже чак шест људи. Она је неко ко има фан клуб, Тикток и друштвене мреже.
А пролазе времена правих звезда. Лепа Лукић се на достојанствени начин опростила од публике и направила спектакл. А опет позвала је сва велика имена Ану Бекуту, Зорицу Брунцлик, Снежану Ђуришић... Лепине песме су толико тужне да сам све сузе исплакао… Кореографија Зорице Брунцлик ме је довела до делиријума. И одмах сам се сетио Карамеле и времена кад нас је имитиција забављала. Нисам ни Зорицу више гледао кроз идеолошку призму. И она је звезда, време је једини судија.
Али је Зорица певала о откопчаном јелечету: „Да закопчам јелече, не треба ми, нано, знаш да момци воле кад је откопчано”. И Зорица је била закопчана до грла у сјајном оделу. Ни Зорица, ни Јелена не могу без шљокица.... Време пролази, нове генерације долазе, али праве звезде остају. Да не мора увек да буде откопачно, показују ова два примера. Да цитирам стару народну песму „А што ти је, ћери мила, јелек раскопчан”?
Александар Филиповић
