То је био шоу који је доносио ексклузиве са светских фестивала и црвених тепиха али се бавио и феноменолошким појавама треша. Знали смо понедељком уз прву кафицу да препричавамо све догађаје које смо видели у тој емисији. Такве емисије нема јер су у суседној држави одлучили да држе програм у строго стерилној политичкој коректности. Једноставно тамо је програм досадан. Све испеглани шоу програми. Лиценце владају и Делале пише да само нисмо гледали још „Звезде хеклају” и „Звезде подригују”. Завладали су и инфлуенсери али у ауторском тексту добро анализира да њихово време пролази и да ће се тражити поново неки обични, креативни људи. Даниел има теорију да су београдски медији тотално издоминирали и да је код нас много забавније. Немам ту теорију. Јер могу и да поставим питање зашто нема више ни умивене емисије попут „Таблоида” која је трајала 23 године, са преко хиљаду емисија? А имам сведоке који ће рећи да ме је препознало пола Мостара, пуно људи са Башчаршије а о Јадрану да не причам, сви су они гледали Таблоид и преко БК телевизије и преко РТС сат-а. Пошто сам увек скидао капу господину Даниелу Делалеу на томе како је уређивао своју емисију и шта је све паковао у тај формат - схватам где је проблем нас двојице као аутентичних аутора. Не уклапамо се у стерилност постојећих програмских шема. Данас је телевизија постала стерилна забава, а народ побегао на Јутјуб.
И сјајно је дијагностиковао Делале да се харизматични људи не позивају на одређене телевизије јер нису довољно симпатични тамо неком уреднику који је сам себи сврха. Тако је и у Србији, силни програми постоје а нико их не гледа. Тотални фејк. Победници „Задруге”, ексцентрични водитељи који све раде да би били у центру пажње, пропагирање неморала и проституције - не спада у добар програм и фину културу. Уредник емисије мора да направи танку линију где почиње треш, а где забава и где убацити и мало културе. Тако се може десити да имате и Тијанића, Венди, Александра Станковића, Цецу, Беквалац, Синишу Ковачевића, Мирјану Бобић. Добар уредник забавног програма се труди да буде шарено. Зато и жалим што нема више емисије Ред карпет. Сад што више нема „Таблоида” – „не плачем више јер суза немам”...то вам је један хит Здравка Шкендера. Знали су овде да скидају и једног Минимакса, Оливера Млакара, Мићу Орловића јер се нису уклапали у главе оних који су водили програмске шеме. Или је то била завист и освета лоших ђака? Даниел Делале је још увек млад и ведрог духа да не би радио на телевизији. Сад што му је омиљена водитељка Николина Пишек, о укусима се не расправља. Мени је, на пример, дража Драгана Косјерина или Маја Николић, волим њено девојачко презиме Јапунџа. Увек сам такве звао у госте - само харизматичне, од Воје Недељковића, Зорана Кесића, Ивана Ивановића, Александра Станковића, Данке Нововић, Рушке Јакић, Сузане Манчић... Једини услов је био да гост не сме бити досадан и нехаризматичан.
Увек сам емисији „Ред карпет” завидео на буџету, на тиму сарадника, на томе што су могли обићи цео свет у јурњави за црвеним теписима. „Таблоид” је увек био „штап и канап” а уредник је тај који је све морао да смисли и ко ће од звезда из региона да дође и где да га сместимо да спава и где да га водимо на ручак. Без лепог гостопримства нема ни звезда. Времена су се променила. Неки полусвет је почео да дрма телевизијама. Зато их нико и не гледа и не памти. Нити имамо звезда, нити имамо хитова, нити имамо Ред карпета. Жао ми је што нисам никад направио интервју са Даниелом Делалеом, који је по мени један од најбољих уредника неке шоу-биз емисије. Десио се малер - тај дан кад смо требали да урадимо интервју, скинули су га. Али он мене није заборавио јер ме је као уредник Уна телевизије, замолио да дам интервју и кажем коју реч о Ђорђу Балашевићу и „Лабараторији звука” браће Вранешевић....
Тренутно схватам на радију колико имам паметних и лековитих и талентованих људи који нису на телевизији. Ко је паметан тај је давно побегао. Али ако се икада вратим кроз подкаст, жеља ће ми бити да угостим Даниела. Чини ми се да су нам дијагнозе модерних времена, готово па исте. Од сада ћу редовно читати колумну „Црвени тепих”. Иначе, дипломирао сам на колумнама Александра Тијанића, Мирјане Бобић Мојсиловић, Богдана Тирнанића и Петра Луковића. Сад знам да постоји још једна колумна у којој ћу уживати. Тијанић, Тирнанић, Бобићка су били и ТВ лица па су се опет вратили колумнама и писаном новинарству. То мислим да је довољан доказ какав је медиј постала телевизија. То је електронска аждаја која једе своја харизматична и препознатљива лица и воли да склања своје звезде. Зато нам и иде овако како нам иде.
Александар Филиповић
