- Поводом несрећног, немилог и непријатног догађаја у финалу снимања епизоде серијала “Дневница” , као и медијске халабуке која га прати желим да се огласим и објасним своје сасвим недолично понашање према новинарки Лејли Кашић.
Додуше, било би много лакше кад би било изнесено шта ми се то конкретно замера, јер је у нашој комуникацији читавог дана била гомила неспоразума и неслагања. Овако изгледа као нека њена медијска тактика али нека, ево покушаћу сам да таксативно набројим и признам сва моја недела. Молићу дотичну госпођицу да ме допуни ако сам нешто од недела заборавио.
Читав дан сам био надрндан и саркастичан због чињенице да сам тако брзоплето упао у нешто што никакве везе нема са мојим сензибилитетом и уверењима.
Пре свега због мог противљења да снимамо јавно породицу којој се помаже и тиме је стигматизујемо у јавности. То ми је деловало ужасно сурово, нисам могао да појмим да је то некоме “cool” и да мисли да тиме чини добро дело. Емисије сам чекирао површно, нисам ни приметио да се породица којој се помаже излаже медијима. Противио сам се гласно пред сниматељском екипом, али пошто се читава локална заједница већ радовала да учествујем у тој добротворној акцији стављен сам пред свршен чин.
Није ми преостало друго него да пиздим. На пример због продуценткињиног перманентог исправљања сваке моје реченице у вези било чега. То је требало издржати.
Затим због бестидног кокетирања, пренемагања, које ми је ишло на живце читав дан.
Због лажног моралисања и инсистрања на томе како је тај рад не знам колико хуман, а заправо се социјално угрожени излажу медијима зарад њене личне промоције.
Због чињенице да је генерални спонзор емисије фирма која има кладионице, а знамо да је то тренутно највећи проблем и најбржи пут ка сиромаштву против ког се овај серијал као бори.
Али да подсетим, оптужен сам, и јавно осуђен због сексуалног узнемиравања и злостављања.
Ево да прецизирам.
Дотичну госпођицу сам - док смо се приближавали кући социјално угрожене породице, савим непланирано пипнуо или пљеснуо по дупету или пак штипнуо, појма немам сад. То нема никакве везе са сексом, барем не с моје стране. Хтио сам да јој некако дојавим да немам више што, да ме је сатерала у понижавајући положај. Некакав последњи покушај да одустане од грубог упада у интиму једне породице. Несрећно артикулисан квази-другарски аларм. Сексистичан можда, сексуалан не.
Није то нико видио, није се ни она бунила, могао бих да негирам, али мрзи ме да фолирам. Нисам тај лик.
Дакле пљеснуо сам, пипинуо или штипнуо (ствар форензичке интерпретације) у трајању од једне секунде. Верујем да постоје сателитски снимци који то могу да потврде, данас се и онако снима сваки педаљ планете.
Нетом касније , током снимања, у станчићу угрожене породице, док ја лично нисам успјевао да контролишем своје огромно узнемирење, где сам псовао пред камером и друштво и државу због чињенице да морамо да просимо да би неким људима омогућили да плате дугове и напуне фрижидер, дотична је приказала пуну присебност и хладнокрвност.
Након снимања, на самом растанку, кренула је да демонстрира некакву позоришну љутњу и тражила да се извиним.
Након што није добила задовољавајуће извињење, кренула је у хистерични напад, толико јак да сам јој рекао да је лудача и да треба да се лечи. То заиста искрено мислим и сад. Баш као што једнако мислим да је читава медијска сцена болесна, без скрупула, у којој се у одсуству јасних етичких начела прихвата cancel култура - култура средњовековног лова на вештице само у ери мобилних телефона.
Наравно желим ту да нагласим да је мени сваки облик насиља према према било коме, а нарочито према деци и женама неприхватљив и гнусан. Али овде заиста не осећам да сам био насилан него да сам бранио сопствени интегритет. Мушкарац на њеном месту би прошао горе.
