Као девојчици жеља јој је била да постане глумица, али је, каже, захваљујући новинарству успела се опроба у свему ономе што и данас воли. На телевизију, ипак, није дошла случајно, већ посредством аудиције на коју се пријавила, али је уместо у тим једног квиза примљена у забавну редакцију РТВ-а, којој и данас припада. Њен први велики пројекат пре 20 година била је емисија „Укус ноћи”, кроз коју је „пекла” занат, а Милицу смо у међувремену гледали и у емисијама „Женска посла” и „Таблоид”, али и бројним другим пројектима војвођанског Јавног сервиса, чије је препознатљиво лице. Данас је ауторка и уредница емисије „Са друге стране”, која се, осим на телевизији, радо гледа чак и на интернету и друштвеним мрежама, а у којој нас недељом од 16 часова на првом програму РТВ-а упознаје са познатим лицима „са друге стране”. Током две сезоне кроз њену емисију врата свог света отворило нам је више од 170 личности из различитих сфера јавног посла.
– Кроз своју емисију дајем шансу и онима који су мање познати да покажу своју другу страну и, уопште, да представе људима свој рад. Публика много воли да види и те људе који иначе немају толико прилику да се промовишу у медијима. Мене је сваки интервју обогатио, а мислим и гледаоце. Мислим да некада и своје саговорнике можда мотивишем и пробудим неку лепу емоцију у њима јер сам им дала шансу. Свако ко има везе са неком сценом може бити гост моје емисије, не јурим за онима који су најпопуларнији. Наравно да волим да имам интервјуе који су актуелни, али има доста нпр. глумаца или музичара који нису толико популарни, а отворили су врата свог света у мојој емисији – прича на почетку интервјуа за Дневников ТВ магазин новинарка и водитељка Милица Ракановић.
Колико је из новинарског угла компликовано у кратком формату сместити три занимљива саговорника и привући пажњу гледаоцима?
– Формат од 25 минута је најзахвалнији за гледаоца, јер не одузима много времена. Људи више немају времена да гледају емисију која траје два, три сата. Међутим, нама ауторима буде понекад тешко. Врло често ми је жао када морам да исечем неки део разговора који је сјајан само због минутаже, али мислим да је емисија „Са друге стране” занимљива гледаоцима јер три приче пролете. Наравно да је мени изазовно да пронађем три госта, а да они буду занимљиви, актуелни, да из њих извучем нешто што гледаоци до сада нису чули, дакле, да тај разговор заиста буде „са друге стране”, али ја стварно уживам у сваком снимању и ниједног момента се не осећам исцрпљено. Свако снимање ми напуни батерије и даје инспирацију за неко следеће.
Има ли изазова у раду у забавном програму када у прајм тајму највећу минутажу на разним телевизијским станицама имају углавном ријалити учесници и тривијални садржаји?
– Тешко је бити забаван и културан у исто време, али, опет, изненадим се сваки пут јер постоје гледаоци који воле овакве формате и да упознају другу страну неке личности, а да нисмо кроз разговор са њима баш ушли у приватан живот и неку причу која не прија ни том саговорнику, а ни гледаоцима. Има људи који и даље воле да виде забаву на прави начин, иако их је можда мање, али нема везе, радићемо онда за те људе који не пребацују на ријалити програме!
Јесте ли кроз живот наилазили на оне који су вас другачије посматрали због тога што сте запослени као новинарка забавног програма?
– Да, оне који раде забавни формат у нашем послу увек прате предрасуде, а људи не знају да је то заправо најтеже. Многи сматрају да је информативни програм круна новинарства, а ја не мислим тако. Свако треба по свом сензибилитету да ради у овом послу шта му прија и оно у чему ће дати свој максимум. Забаву је најтеже радити јер морате знати како да је презентујете, а не прећи границу доброг укуса и пристојности.
Поред новинарског посла радите и као професорка у једној средњој школи. Колико је данас тешко остварити ауторитет међу децом и колико је тешко бити рука која води одређену групацију друштва у живот?
– Баш је то кључно. Професори треба да знају да су они важна карика у одрастању и да су особе које ће деца заувек памтити. Нису деца тако лоша као што се то презентује. Са њима треба пронаћи жицу, неки ниво и они, ако препознају да их професор разуме, онда немају проблем са прихватањем ауторитета. Не треба да се боје професора. Наравно да има разне деце и случајева, али ако се на време неки проблем који дете има препозна онда може и да се спречи доста тога. Наравно битан фактор је и породица. Српски језик који ја предајем је важан, то је наша основа, а књижевност деци представим кроз данашњицу и они је боље разумеју. На часу учимо живот!
Да ли тај краћи формат у којем вас сада гледамо можда увод у неку дужу емисију и у каквом пројекту у будућности себе видите?
– Волела бих да радим неки већи пројекат. Ко зна, можда ово заиста јесте пут који ће ме довести до нечег другог, већег. Волела бих да то буде студијска емисија у којој би било музике, играња, живог певања, можда и неког такмичења, музичара, бендова. Да то буде нешто што је налик на велике шоу програме.
Сећате ли се свог првог искуства пред камерама? Шта сте помислили тада када су се угасиле камере, а шта вам је данас после богатог искуства у глави када завршите неко снимање?
– Тачно се сећам момента када сам се први пут нашла у студију на аудицији кроз коју сам и стигла на телевизију и када сам имала задатак да прочитам неки текст. Сећам се те тишине у студију, коју нисам очекивала. Када сам почела да радим своју прву емисију и имала прво уживо укључење имала сам, наравно, огромну трему, плашила сам се да ли ћу нешто погрешно рећи, а знала сам да нема монтаже, нема исправке, те да ако нешто погрешно кажем сви ће то и чути и видети. То је та одговорност! Међутим, када се камере укључе, ако овај посао заиста заволите, осећате се као да их нема. После нисам имала страх. Наравно да је искуство урадило своје и сада сам сигурнија у себе, али увек имам ту дозу критичности да сам нешто могла боље да урадим, али дајем свој максимум у свему што радим.
Који телевизијски тренуци су вам били најузбудљивији и изазвали највећи жар у вашем новинарском гену и да ли је било неких непредвиђених, а и данас их се сећате?
– Сваки пројекат доживим као одређену врсту жара, али увек је живи програм тај који донесе највећи адреналин, оно када чујете у слушалици: „Десет секунди до студија”. То су тренуци које обожавам у новинарству и водитељском послу. Наравно, све емисије са Александром Филиповићем које сам радила биле су као у рају - плесали смо, играли, певали. То је увек била једна посебна енергетска инјекција. Имала сам занимљивих ситуација, а сећам се да се једном десило да смо завршили емисију без тона, а гост нам је отишао. То су тренуци који су непријатни и за екипу и за госта, али свима може да се деси.
Колико је једној жени, која се сама својим радом бори за позицију у новинарском послу, данас тешко да успе у свету медија?
– У свакој сфери је самој жени увек теже, али телевизијски посао је тимски рад и претежно се ради са мушкарцима. Жена која уме лепо да се уклопи у екипу је царица телевизијског посла. Врло често се осећам доста заштићено, без обзира на то што сам жена. Мислим да жене имају ту јачину да поставе ствари на своје место. Ипак, наравно, предрасуде су увек ту уз жену која је у забавном програму па је још и плава. Увек мора дупло да се доказује да је и паметна. Жена шармом и харизмом може да постигне оно што је мушкарцима теже или чак немогуће. Мислим да су жене можда и у предности. Врло често сам играла на ту лопту и долазила до сјајних интервјуа, наизглед немогућих.
Шта је за вас дефиниција једне жене у модерном свету, који је често напада са свих страна?
– Мислим да су жене јаке и да су увек биле у позадини свих битних догађања и да их не треба потцењивати. Жена може да буде довољно ауторитативна и на послу и у породици. Не треба да се такмичи са мушкарцем, наравно, али мислим да то што је неко жена не треба апсолутно да умањује њену вредност. На женским је леђима данас много тога и мислим да се од жене у модерном свету захтева и очекује много тога - да буде и способна, образована, да лепо изгледа, да буде добра мајка, да буде добра на послу. Али, жена то и може!
Мислите ли да покрети за равноправност полова некада умеју да оду у погрешном смеру или ипак раде праву ствар за жене?
– Мислим да су с једне стране доста тога урадили, да су доста гласни и маркирају неке важне проблеме, али, са друге стране, мислим да се отишло у неку острашћеност и крајност и да се све претворило у борбу против мушкараца, а не би требало да буде тако. Нису мушкарци највећи противници жена (смех). Лепо је да се истиче улога жене и да је дато жени свако право.
Владимир Бијелић
