Раније сам се много више трудила да људима помогнем директно, упућивала их на одређене стручњаке, показивала им вежбе дисања, објашњавала им како нешто мора или не сме да се ради. Увек су ми се ти „савети“ појављивали као неки кратки филмови у глави, док су ми ти људи говорили о својим проблемима. Чим би завршили са детаљима о том свом проблему, ја сам већ имала спреман предлог, шта би требало да покушају да ураде, да би се дотична ситуација разрешила. Такво моје понашање скоро увек је наилазило на отпор. Аутоматски би после тога следило моје разочарање. Било ми је дупло криво: што неће да ме послушају, а и што сам им уопште то говорила.
Временом сам схватила колико сам грешила. Чак сам више пута о томе и писала, колико људи не желе да чују решење, него само траже раме за плакање. А ја сам то била већи део свог живота. Све до тренутка када сам донела одлуку да то више не будем, пошто сам освестила свој страх да ће ме неко одбацити ако штитим своју енергију и чувам своје време. Како сам почела да се уздам у себе, а не да зависим од мишљења других, тако сам ојачала и много тога у животу на боље променила. Сада дозвољавам људима да ми причају о својим проблемима само ако дубоко у себи осетим да то има смисла и за мене и за ту особу, да ћемо обоје нешто научити.
Понекад дозволим и да будем раме за плакање, јер је то некада први, у главном и најтежи корак за некога да крене у сопствени преображај који неминовно води и у општеживотни. И даље ми се у глави појављују решења шта би тој особи било од помоћи, али сам опрезна у саопштавању те своје визије. Радије се потрудим да пронађем паралелу у свом животу и испричам како сам решила неки проблем или дилему. Тако посредно дотакнем свест особе која ни не уме да тражи помоћ, а камо ли да прихвати могућност да сама дође до решења.
Људи у главном нису спремни на промене, не зато што их не желе, него су заслепљени дотадашњим начином живота који иако није задовољавајући, ипак представља нешто што је познато, па се аутоматски чини и као сигурно. Као оне „решетке сигурности“, што нашем папагају Крлету не дозвољавају да изађе напоље чак ни онда када му широм отворимо врата на кавезу. У таквим ситуацијама, замислим дотичну особу као да је разрешила свој проблем и како је срећна, насмејана и задовољна.
Обично тако маштам након нашег сусрета, када могу неометано да осетим радост у срцу због тог разрешења. На тај начин, ја своје добре намере енергетски усклађујем са универзумом у којем живимо, и препуштам тој већој мудрости да усмерава ток мисли особе која ће на неком нивоу своје свести већ осетити шта јој је даље чинити. Сада се већ веома често показује да сам успешнија као енергетска подршка него као самопозвани саветодавац. А таква подршка свако може да буде, уз мало воље и љубави.
Нина Мартиновић Армбрустер
