Чак и у оним животним периодима када је изгледало као да на све стране цуре мед и млеко, онај сићушни црв скривен негде дубоко унутра, непрекидно је пуштао свој гласић којим ме је опомињао да увек могу да будем боља, лепша, срећнија, задовољнија него што јесам. Имали смо различите фазе, тај црвић и ја: од оне у којој ме је веома нервирао, до ове када сам му захвална јер ме је одувек мотивисао да кроз живот напредујем, а не само да животарим онако како ми околности наметну.
Пажљиво сам слушала људе које сам сматрала мудрима, посматрала како кроз живот пролазе они које сам видела као интелигентне и способне, гутала књиге у којима сам из туђих искустава црпела мотивацију за неке сопствене поступке и безброј пута доносила одлуке да ћу нешто да променим. У већини случајева се догађало да од саме одлуке не одмакнем далеко. Кренем да спроводим неку нову дневну рутину рецимо, и то потраје дан - два, понекад и дуже, али некако неприметно старе навике и рутине се пришуњају и заузму своје удобно место. Зато сам са годинама пронашла неколико начина да помогнем себи да усвајам промене глатко, својом вољом, а не грубо, тако што ће ми их животне околности наметнути. У једном периоду носила сам прстен врло специфичног облика, програмиран тако да ме подсећа да на сваку животну ситуацију гледам са ведрије стране и запитам се: „Зашто је ово добро за мене?“. Када сам га купила, у тренутку док сам га стављала на прст, помислила сам да ће ми служити за ту сврху. Тако сам га „програмирала“ и он је стварно добро радио свој посао. Помогао ми је да у неким тешким моментима сачувам бар трунку оптимизма да ће ствари кренути на боље. Једна ме је наруквица тако подсећала да се често запитам о чему размишљам и да ли ми баш те мисли које мислим помажу да се осећам боље. Прстен сам изгубила, а ни та наруквица не знам где ми је, али временом сам стекла рутину, па ми више та помоћна средства нису неопходна да се скоро увек запитам зашто је то добро или да освестим о чему размишљам и како се осећам.
Једној је мојој пријатељици, након што јој је саопштио врло тешку дијагнозу, лекар рекао да не види разлог зашто би мењала неке своје навике. Не види разлог? А управо јој га је саопштио! Ја верујем да је било који здравствени поремећај најгласнији аларм да мењам нешто у животу. И то да мењам баш оно што свакодневно из неке ко зна како стечене навике радим. Непрекидно учим о себи и својим потребама, жељама, разлозима за одређена понашања и што више себе упознајем, то више себи верујем. Проналазим најважније одговоре на животна питања у мени, а не у књигама или међу туђим саветима. Савесно проверавам своје дневне рутине и тражим начине да променим ону која ми смета да свакога дана постанем бар још мало бољи делић овога света.
