За разлику од тога, најскупљу робу сви поседујемо, а најчешће је у бесцење дајемо. Најскупља роба данас је наша пажња, и неодвојиво од тога, наша енергија. Нема ничег скупљег од тога, јер само оно чему посветимо пажњу почиње да се развија и да расте, а шта може бити вредније? А ми људи, ко безглави да смо, своју пажњу расипамо на разне ствари, на гледање јефтиних серија, или на друштвеним мрежама сторија, на праћење туђих животних прича и све тако неких суштински небитних ствари у животу. Не умемо да се умиримо и своју пажњу да себи и својим ближњима посветимо, али онако стварно, дубоко, помно...
Када су ближњи у фокусу, обично се у тим моментима бринемо или се нешто на њих љутимо. Када смо ми сами у питању, ретко се одлучујемо да се себи посветимо. Ево рецимо, док се туширамо, мислимо о томе шта ћемо после да радимо, уместо да тако једну посебно добру прилику искористимо да се и енергетски, а не само физички оперемо. Када се чешљамо, не само да косу размрсимо, него да замислимо и како мисли чешљамо, како их усклађујемо и распетљавамо. Или када имамо времена да само у миру и тишини седимо, колико често укључимо музику, ТВ, или пронађемо нешто друго чему ћемо „продати“ своју пажњу? Уверила сам се безброј пута колико ми је значајно да се „искључим“ из свега и да посветим пажњу себи, својим мислима и осећањима, и на оном дубоком, интимном нивоу попричам са собом, да се запитам како сам, шта бих могла да променим на боље и како да се у том смеру покренем. Нема момената драгоценијих од тих. После њих се увек осећам другачије, повезанија са својом инутицијом која ми и иначе шаље непогрешиве сигнале, али их после таквих момената јасно разазнајем и поред бучне свакодневице.
Не радим то онолико често колико ми се чини да би требало. Вероватно због тога што ипак живим у времену у којем живим, што је неопходно да имам изазове свакодневице који ми помажу да себе упознајем боље кроз различите проблеме и тешкоће, јер када њих нема, нема ни напретка, а свако уживање се претвори у пуко животарење. Свако смислено повлачење у себе, донело ми је више свесности о изазовима који ме маме да јефтино продам своју пажњу за ствари које ми никако не користе, а доносе неко тренутно задовољство или узбуђење. Понекад пажњу могу и да поклоним, али свесно и са намером, а не да ми је краду неке небитне, од стране других наметнуте околности. Своју пажњу вреднујем као нешто најскупље што могу да дам, и добро пазим куда је усмеравам.
Нина Мартиновић Армбрустер
