Прођите улицом па ћете видити да је овде лет изнад кукавичијег гнезда. И поред фрке коју је дигла у медијима, Снежана Дакић није добила ни писма ни разгледнице. Снежана Дакић је гађана гранитном коцком. То је један од безброј примера насиља које је постало легитимно. Прети се путем друштвених мрежа. Блок је закон.
Овде је забрањено рећи реч психолог и психијатар али се зато на друштвеним мрежама мотивационим говорима баве нестручна лица. И док они причају о цвећу и пролећу и дају мотивационе говоре, стручњаци се не питају за мишљење. И ко шта нема да ради, тај оде у лајф коучеве или стручњаке опште праксе. И ако нема механизма да се заштитимо од људи који нису у винкли, Лаза Лазаревић и Ковин постају тема за спрдачину. У озбиљном смо проблему. Ово је одавно постала лудара. Лет изнад кукавичијег гнезда је слаба метафора за оно што гледамо. Медији у трци за лајк пишу о породичним злочинима. Наркомани звоне на врата жицајући за паре, а сад имамо страх и да прођемо улици јер не знате коме ће да падне ролетна и ко ће да вас премлати у саобраћају и у превозу. Ту је и етичка одговорност електронских медија који су пренели говор мржње. И шта је све прошла Снежана Дакић? Уместо да као ауторка култне емисије „У тренду” има вилу с обезбеђењем што би био случај у Америци, овако мора да се прилагођава трендовима и телевизијама. Уместо да се цени шта је све урадила у сфери праћење моде, мора снагом Инстаграма и својим именом да се бори против човека који ју је напао и да на сторију објављује у ком је делу града и у ком превозу. Мора да скирншотује снимке сигурносне камере. Може вам се Снеки Даки свиђати или не али та жена никада није имала табу. Ни о свом браку, ни о свом разводу. Та жена се запитала да није у питању социјална разлика па је постала жртва насиља али насиље нема оправдања. Од Политике, преко БК, Пинка, Хепија па све до Женске телевизије, Снежана Дакић је добро осетила шта значи процес ужасних медијских промена које доживљава наше друштво. Смиреност са којом је иступила у медијима, говори колико је колегиница радила на себи и свом духовном развоју. Али кад и овде психијатри имају проблема са својим наследницима, ми смо у озбиљном проблему. Никад не знамо кад ће проблем да закуца. Мени само остаје да плачем за временима када смо гледали ексклузивне репортаже Снежана Дакић и када смо се бавили модом и лепим стварима. Сада се бавимо само насиљем.
Морате знати да ако вам се неко не свиђа, не можете га тући, мрзети анонимно преко тастутре или бости вуду лутке. Морате схватити да за вашу несрећу нису други криви. И да су једини лекови, одговарајуће здравствене институције. То што је лудило и беснило постало одлика једног времена, то што нема алтруизма и што је изгледа мотка постала главни аргумент, то није постало само проблем наше познате новинарке. Она је имала ону мушку ствар да се супротстави насилнику и да изађе с тим у јавност али шта ћемо са онима који се плаше да не освану у читуљи? Шта ћемо са оним силним несрећним који мрзе друге, са депресивним и незадовољним?
Живео сам у срећнијим телевизијским временима. Зауставите земљу, силазим! Ово што гледам на телевизијама, није добро за психу, ни за ментално здравље. Стога уредници телевизијских канала чим пустите неко насиље само да бисте имали рејтинг или шер, запитајте се да ли ће мечка једног дана да заигра и испред ваших врата. А Снеки Даки би могла да напише књигу од Кана до ушивене главе, за само тридесетак година рада. Сјај и беда ТВ личности у Србији. Промене су толике, да је свима глава у торби. Ко преживи неће причати само ће помислити да ли је ово била ноћна мора а не живот.
Александар Филиповић
