Место су населиле Швабе, 335 породица из околине Великог Бечкерека дошло је овде до 1866. године. Добило је име по аустријском престолонаследнику Рудолфу, Рудолфсгнад. „Nomen est omen„, или „Име је судбина” рекли би стари Латини пошто су житељи места доживели трагичну судбину као и принц Рудолф који се убио у дворцу Мајерлинг.
Ово је место вероватно највећег злочина у Титовој Југославији. Ту су наиме од 1945. до 1948. партизани држали Сабирни логор Книћанин у којем је било интернирано око 20.000 Немаца из овог и околних немачких села, углавном стараца, жена и деце, цивила који су, рачунајући да нису ништа криви, сачекали долазак партизана и Црвене армије. Преко 13.000 њих је убијено или уморено глађу, зимом и болестима… Пре улаза у вегетацијом обрасло католичко гробље у Книћанину налази се депонија смећа. Ту је мала црквица и споменик пострадалима над масовном гробницом који су пре 15 година подигли рођаци и потомци логораша. Борис Машић из Музеја подунавских Немаца у Апатину причао ми је како су данашњи мештани Книћанина у односу на оне у Гакову и Бачком Јарку, где су такође били логори за немачке цивиле - били много кооперативнији када је реч о обележавању страдања ранијих становника села.
Долмом уз Тису излазимо из села и настављамо ка Перлезу. Овај пут је из неког разлога био фаталан за многе возаче јер успут наилазимо на неколико обележја у спомен погинулима у саобраћајним несрећама. Поред једног са сликом једва пунолетног момка који је овде изгубио живот - паркирала је бицикл његова мајка у црнини. Седи, пуши и гледа у даљину…
Стижемо у центар села - са десне стране је лепо уређени парк у којем су католичка и православна црква једна до друге. Са супротне стране улице је други парк у којем доминира споменик партизанима погинулима од 1941. до 1945. на којем су уклесани стихови из „Светлих гробова” Ј.Ј. Змаја: „Где ја стадох - ти ћеш поћи! Што не могох - ти ћеш моћи”.
Православна црква Успења Богородице у Перлезу, завршена је 1811. а раскошни иконостас осликао је 1885. Урош Предић! „Помаже Бог!”, поздрављамо свештеника који са укућанима седи на тераси Парохијског дома иза цркве. Отвара нам цркву да видимо драгоцени иконостас и када је видео да смо дошли бициклима - прича како му син, који студира Богословију у Фочи, планира да у част Светог Николаја Велимировића вози бицикл од Фоче до Дахауа у Немачкој где је владика током 1944. био заточен.
Настављамо даље ка магистралном путу Београд - Зрењанин који препоручујем за избегавање ако сте на два точка јер нас је за двадесетак минута обишло скоро сто шлепера.
Са магистралног пута скрећемо лево ка Царској бари и пролазимо поред ресторана „Трофеј” у којем се 2011. догодио бизарни инцидент када је медвед Миша који се налазио у импровизованом приватном Зоо-врту поред ресторана - растргао жену која га је хранила. Медвед, који је био у кавезу, напао је Веронику Старчев (59) која је ушла да га храни и зграбио је чељустима за главу. Сви, и особље ресторана и присутни гости, покушали су да га отерају и спасу жену. Бацали су на њега камење, дрва, неко је бацио ашов, али он није пуштао жртву све док није престала да даје знаке живота. Полицајац који је дошао касније једним хицем из пиштоља усмртио је Мишу.
Иначе, медвед Миша доспео је у Банат под чудним околностима. Остао је сироче у фебруару 1995. године, када је његова мајка у западној Босни нагазила на мину. Два мечета која су пронашли војници Републике Српске раздвојена су, а Миша је доспео до Баната, где га је преузео на чување тадашњи власник ресторана „Трофеј“ Љубиша Остојин. Храњен дечјом храном, на цуцлу, медведић је напредовао и увесељавао госте ресторана. Међутим, тога дана је нешто „повукло обарач„ у његовој глави, па је догађај из 2011. био је трагичан и за несрећну жену и за медведа Мишу.
Нешто пре хотела „Сибиле” је скретање за Лукино село - живописно место од неких 500 становника насељено углавном Мађарима. Да ништа друго из Лукиног села није отишло у свет - била би довољна једна информација: овде је рођен Јаника Балаж. На улазу у родно место славног тамбураша наилазимо на сцену каква се све ређе виђа по војвођанским селима - крдо крава враћа се са испаше својим кућама, средином пута. Паметне животиње знају тачно која је чија кућа, издвајају се из крда и улазе у дворишта својих газда. Када сам био дете, била ми је омиљена забава да предвече, пре цртаног филма, седнем пред кућу у Бачу и посматрам краве како се враћају са испаше.
Село је добило име по оснивачу Лазару Лукачу, трговцу из Ердеља који је 1781. године од аустријског благајника купио 30.000 хектара банатског земљишта на коме се данас налазе насеља Ечка, Јанков Мост и Клек.
На раскрсници улица Петефи Шандора и Маршала Тита табле са називима ове две улице - на чак четири језика: Српском, мађарском, румунском и хрватском. Од 2005. у оквиру сеоског крибаја Мале Госпе, овде се одржава и манифестација Дани парадајза на којој се представљају и оцењују различити специјалитети од овог поврћа по чијем су узгоју мештани надалеко познати.
Последња станица на нашем данашњем путу је Бело Блато, село у срцу Царске баре које заиста изгледа као из бајке - онако како би цела Војводина требало да изгледа, како је приметио неко.
Председника МЗ Мирослава Маркуша упознао сам на промоцији књиге „Изгубљени у равници” пре две и по године у Барокној сали Градске куће у Зрењанину и оставио је утисак човека који заиста брине о свом селу. Одмах у очи упадају савршено одржавни дрвореди који стварају „зелене сводове” у неколико главних улица, свако дрво је окречено до пола. Једна до друге су Словачка евангеличка црква и Католичка црква у коју иду Мађари и Бугари који су овде католици. У Католичкој цркви затичем жену која декорише простор: „Сутра је свадба! Удаје се сестрична Маркуша, председника села!”, каже. У дворишту Етно-куће затичемо три дечака, питам их - колико има деце у школи. „132!”, као из пушке одговара најмлађи од њих. Доста житеља је због ЕУ-пасоша које имају (мађарски, словачки и бугарски) отишло на рад у иностранство, највише њих у Беч - али се често враћају и чине село живим! Док пијемо ракију у дворишту његове куће, Маркуш нам прича како су камионџије тражиле да се посеку крошње дрвећа у селу, јер, наводно, сметају њиховим шлеперима који одвозе производе од трске из оближње фабрике. Мештани су, наравно одбили да то учине.
Договорили смо се да поново посетимо ово магично село и да ту организујемо промоцију другог издања књиге „Изгубљени у равници” и успут пробамо Маркушев рибљи котлић за који гарантује да ће бити најбољи који смо икад јели, свакако бољи од оног данас.
н Роберт Чобан
