ГУШИ СЕ, АЛИ НЕ ПОПУШТА: КО ЈЕ РЕКАО ДА ЈУГО НЕ МОЖЕ ДО АЗИЈЕ? „Милисав“ са Николом и Слободаном осваја сурови Памир
Док већина људи за путовања од више хиљада километара бира авионе или макар поуздане теренце, Никола Вујовић и Слободан Адамовић, познатији као Мајстор Боби, одлучили су да покоре евроазијска пространства у једном од најнеобичнијих возила икада произведених – југу 55, којег су од милоште назвали Милисав.
Пре нешто више од месец дана, стартовали су из Прага у оквиру култног Mongol rally. Иза њих су хиљаде километара кроз Турску, Русију, Таџикистан и сада Киргистан, где се тренутно налазе на суровом Памирском ауто-путу, једном од најзахтевнијих путева на планети, док полако приводе крају деоницу ка Казахстану.
"Памир није пут, то је тест издржљивости".
Њихови утисци са Памира најбоље осликавају бруталност ове авантуре.
"Тамо где престају сва правила цивилизације, почиње чисти, сурови опстанак", описују Никола и Боби, додајући да су се суочили са екстремним изазовима.
Висинска болест и недостатак кисеоника
Пењање на преко 4.000 метара надморске висине претворило се у борбу за ваздух, не само за њих, већ и за Милисава. Мотор се гушио, док су промене температуре биле драстичне – од врелине током дана до ледене хладноће чим сунце зађе иза планинских врхова.
Изоловани космички градићи: Након "коцкања са судбином" на сваком километру неприступачног терена, уточиште су нашли у изолованом Мургабу. Ту су култни хотел Памир прогласили официјелним пунктом релија и, како кажу, прославили преживљавање, добивши појачање у виду тима "Stairway to Valhalla".
Од сурове природе до бодљикаве жице
Једна од најупечатљивијих сцена коју препричавају је сусрет са локалним становништвом. Усред каменог пакла, где живот делује готово немогуће, дочекала их је "шамар чисте људскости".
"Локални људи – са лицима која су сунце и ветар спржили и исклесали као саму памирску стену – шире руке. Без питања, без рачуна, позивају нас на чај. Они не преживљавају упркос Памиру; они су део тог Памира", кажу момци.
Међутим, путовање није само авантура, већ и сусрет са геополитичком реалношћу. Возећи се поред реке Панџ, која је природна граница са Авганистаном, сведочили су о људској потреби за баријерама.
"Целом дужином реке протеже се потпуно нова, хладна и оштра бодљикава жица. Само људски ум може да смисли да постави металне шиљке између себе и другог човека", бележе у свом дневнику.
"Југо се гуши, али не попушта"
Упркос свему, њихов Yуго наставља да гази. Уз бројне изазове, од порука да "Yуго неће дуго" из деведесетих, до реалности где на сваком кораку, усред планинских забити, бљеште фрижидери за Кока-Колу – "апсурд над апсурдима", како га сами описују – овај тим показује да дух авантуре нема граница.
Прва рунда, од Душанбеа до Хорога, успешно је завршена. "Памир нас је примио, сажвакао, али нас је пустио да прођемо", закључују Никола и Боби. Следећи корак су, како кажу, "рај и пакао високог Памира", док се полако приближавају граници Казахстана. У овој великој држави заправо је и прави циљ, у граду Оскемен, у близини Монголије.
Њихова епска потрага за сопственим "Годоом" се наставља, а наша екипа једва чека следећи извештај из срца Азије.
