Може у истој просторији да буде и хиљаду персона, али ако се нађу, којим случајем, макар двојица заљубљеника у пецање, преосталих 998 има да слуша васцели дан и ноћ о „води“, „ревирима“ и уловима као из маште. Што и најчешће јесу.
Зато репортера „Дневника“, иако рођеног Сомборца бласфемично осведоченог мрзитеља буљења у воду „нуз пецаљку“, није посебно импресионирала чињеница да се стицајем чудних околности обрео у светској Меки риболова на „краља риба“, пацифичког лососа, у канадском омаленом Порт Хардију, на крајњем северу Ванкувер Ајланда, острва величине Србије. На његову несрећу, домаћини, баш као и скоро сви становници овог града од свега 4.000 житеља, су баш такви залуђеници у пецање као са почетка приче, па је , хтео-не хтео, цело лето и рану јесен провео на монструозним ролерима, пацифичким таласима од којих игра утроба и који су, и по мирном времену, виши од седам-осам метара. Као за инат, испоставило се, „оперисаног“ од симптома морске болести, није му остао ни један оправдан разлог за изостанак са викенд облигације изласка на пучину и стицања основних знања из риболова на највећег од свих лососа, чинука, или како га тамошњи живаљ зове, спринга. Да апсурд буде већи, петљајући са штаповима, најлоном, варалицама, мрежама, несрећном новинарском пискаралу је целу ситацију отежавала чињеница да се налази на епицентру и светилишту сваког љубитеља риболова на лососе, „ревиру“ Дувал Поинт, слову А у сваком пецарошком буквару и библији. Кукњаву због раног јутарњрг устајања, домаћини су покушавали да зауставе или макар ублаже потпуно тачном причом да риболовачки фанатици са свих страна света за овакво „уживање“ на Дувал Поинту и ревирима дивље западне обале Ванкувер Ајланда плаћају по 1.000 долара дневно, и то без урачунатог смештаја и превоза „на крај света“. Бизарно, али резигнирано равнодушан према уловима било које врсте, силом прилика пецарош је, ваљда баш због тога, постао хваљен и код локалаца као риболовац који се са океана не враћа без капиталаца и за тамошње услове, зарад којих би се Јова Мемедовић, или когод сличан њему, највероватније одрекао и доброг дела фамилије. Чак је, Боже опрости, почело и да ме нервира када се на удицу „закачи“ спринг испод 52 центиметра дужине, што је законски минимум да ова врста заврши у чамцу, норме које се сви слепо придржавају, како не би остали без пловила и са казном од 10.000 долара у руци.
Мада тамошње воде скоро цело лето врве и од „флyфисхер“-а, односно мушичара, посебне врсте риболовачких фанатика, највећи број пецароша хвата лососе такозваним тролингом. Наиме, док се чамац или чартер брод полако креће, користећи контролу сонара у дубине од 30 до стотинак фита (10 до 30-так метара) на танкој челичној сајли спушта се оловна кугла која зна да буде тешка и до 20 килограма, а за чији је крај специјалном штипаљком закачен најлон са варалицом односно лименом рибицом. Услед кретања брода, штапови су повијени скоро до воде, па у моменту када риба загризе мамац долази до отварања штипаљке и наглог опуштања напетости, што је сигнал за безглаву јурњаву ка ивици чамца и почетак праве борбе са пацифичким алама. Чинук лососи, спрингови, највеће су рибе ове феле, па самим тим и борба са њима ставља на искушење снагу риболовца, јер ваља победити и надмудрити монструма од 20-40 килограма који зна да извуче у дубину и по 200 метара најлона само у такозваном „првом ударцу“, па се неретко дешава да се из предострожности чамцем мора кренути у правцу његовог бега како не би извукао целу струну са машинице. Нешто скромнији примерци лососа, као што је ништа мање чувени кохо, у покушају преживљавања имају нешто другачију технику, па уместо у дубини и снази, излаз траже у скоковима изнад воде и трескању главом из које вири удица. Како је у водама Британске Колумбије забрањено користити удице са куком, право је умеће тријумфовати над помахниталом рибом од, у просеку, десетак килограма која се праћакне и по два метра изнад воде.
Риболовачки „влажни“ снови не остварују се на јави само када је у питању пецање лососа, већ се проширују и на друге врсте риба и пецарошке технике, па је често и хватање немани из дубина. Елем, на крај огромне куке, уз тешки оловни баласт се везује и омалени кавез у који стаје два-три килограма устајалог исеченог меса лососа, па се све то спушта на само дно. Што мирис устајале рибе, што светлуцава варалица у потеру изазове халибата, пљоснату рибетину која је ретко када лакша од 20-так килограма, док су најчешћи примерци преко 50 кила. Ова неман није толико борбена као лосос, али само подизање готово „мртвог терета“ са дубина и преко 100 метара није ни мало лагано, па као својеврсна ралаксација дође још једна врста пецања, „yигање“, намењена мањим врстама риба дубина као што су шкарпина, редснепер или линкод, при којој мамац са дна океана захваљујући брзим потезима штапа поприма улогу рањене рибе на коју јуришају буљави становници највећих дубина. Да би невоља за, силом прилика, пецароша била већа, на овакву врсту мамца почесто насрћу и далеко веће рибе, па се излов раже (стинграy) од 60 килограма сматра не успехом, већ најгорим малером. Ем њено месо није укусно, ем се пре извлачења на палубу овој животињки мора секиром одсећи реп, како не би баксузни пецарош завршио као онај несрећни Аустралијанац, ТВ ловац на крокодиле и остале водене немани Стив Ирвин којем је „пресудила“ ражина оштра отровна бодља.
Па ти онда заволи пецање, ма колико трофејно било!
Текст и фото: Милић Миљеновић
