Зато смо и ми кренули у овај манастир као на ходочашће, јер Студеницу се не долази у журби и успут. Прво нас је опчинила лепота природе која окружује манастир, а када смо ушли у порту преплавио нас је осећај мира и лепоте. Схватили смо зашто је родоначелник лозе Немањића баш овде на обронцима планине Радочело у долини реке Студенице пожелео је да сагради манастир и своју задужбину – цркву посвећену Богородици.
– Велики жупан је из Раса, где му је био двор, долазио ту да са својим синовима лови дивље звери. Веома му се допао овај крај тако да је баш овде одлучио да направи своју задужбину. Позвао је најбоље градитеље тога доба да је подигну – упутио нас је кустос манастира Студеница Иван Милићевић.
Црква посвећена Богородици добротворки је за своје време, а то је био касни XII век, била изузетно скупа грађевина коју су могли да приуште само моћни и имућни владари, јер су се за њено подизање користили не само најквалитетнији материјали, него и у то време најновија градитељска знања уз ангажовање најбољих медитеранских неимара. Наиме, црква је озидана скупоценим белим и сивим мермером вађеним у оближњем каменолому на планини Радочело који и данас постоји. Мермер је био тако обрађен да су то могли да изведу само веома вешти и посебно обучени мајстори.
– Фасаду ове цркве украшавали су вероватно Италијани, јер њен изглед припада романичком стилу градње, а Свети Сава је довео најпознатије византијске сликаре тога доба, Грке који су дошли из Цариграда да је живопишу. У овој цркви огледа спој романике и Византије, спој Истока и Запада – што је уствари постало одлика рашког стила коме данас припада Богородична црква – објаснио нам је кустос Иван Милићевић.
Богородичин храм доминира простором оивиченим зидом са две капије и кулама. Управо је она најлепша грађевина у Студеници. Иако су имена мајстора који су је градили прекривена прашином историје ипак се њиховим делима дивимо и данас, јер лепота Богородичиног храма плени и после осам векова.
– Након изградње ове цркве Стефан Немања је одлучио да се замонаши, да свој даљи живот посвети богу и вери. Постаје Симеон и предаје власт и титулу средњем сину и после тога долази овде у своју задужбину и борави ту око годну дана. За живота је подигао себи гробницу која се налази у наосу, ове цркве, јер је желео да овде почива, а од ове цркве да начни маузолеј. То је и остварио – овде су сахрањени сви Немањићи осим Светог Саве – указао нам је Милићевић.
На позив од сина Саве одлази на Свету Гору. Обнавља са Савом Хиландар, који од тада постаје српска светиња. По обнови Хиландара Симеон се упокојава, а пренос његових моштију у Студеницу је био тек после осам година.
– Тај чин је јако битан за српски народ, православну цркву и српску историју, зато што је Свети Сава преносом моштију свога оца заветовао браћу да се помире, јер су Вукан и Стефан били у завади. Сава је 1207. године своју браћу овде у Студеници помирио. Он је тада желео да се врати на Хиландар, али браћа то нису дозволила и тако је Сава постао трећи по реду студенички игуман. Тада је настао прави процват за нашу цркву, јер је овде основана прва школа и болница, а ту настаје и наше најстарије средњовековно књижевно дело „Житије Светог Симеона“ које је уствари само увод у „Студенички типик“, који је написао Сава – истакао је Иван Милићевић, кустос манастира Студеница.
Требало би рећи да су у периоду када је Сава био игуман у Студеници и настале фреске које су живописали византијски сликари. Најмонументалнија, а по уметничким одликама и најлепша је композиција „Распеће Христово“ у наосу Богородичине цркве.
Према бакрорезу који је израђен 1733. по наруџби патријарха Арсенија IV Шакабенте у порти манастира је било 14 цркава, а данас су сачуване три: Богородичин храм, Краљева црква – задужбина Краља Милутина из 1314. године и црква која је посвећена Св. Николи и која се везује за Вукана, сина Стефана Немање. После обиласка ових светиња одлазимо напојене душе у миру као прави ходочасници.
Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић
Студенички крст
На северном порталу (улазу) се може видети студеничи крст у облику сидра. Један је од 27 признатих крстова у свету и ово је практично заштитни знак Студенице. Он представља спој ранохришћанске симболике сидра, тј. спасења и сигурности у царству Божијем, и симболике раста и напредка која се види у биљно декорисаним завршецима крста.
