ОД СИРОМАШНОГ ОСТРВА ДО СВЕТСКОГ ЧУДА Овако је Санторини постао једна од најпознатијих дестинација
Педесет пет година дели данашњи Санторини, једну од најпрепознатљивијих туристичких дестинација на свету, од мале црно-беле публикације објављене 1971. године под једноставним називом „Водич кроз Санторини“.
На њеним страницама забележен је један сасвим другачији Санторини – острво које је тек почињало да откривају путници, много пре него што су калдера, Фира, Оја и јединствени пејзажи постали препознатљиви широм планете.
Данас милиони људи знају за Санторини, чак и ако га никада нису посетили. Његов природни пејзаж, архитектура, села, вина и локални производи створили су туристички идентитет светског ранга. Ипак, иза данашње слике крије се вишедеценијски пут који је почео када је острво имало веома мало туристичке инфраструктуре.
Санторини 1971. године
„Водич кроз Санторини“ издао је 1971. године Петрос Делeндас, човек који је био тесно повезан са острвом и међу првима препознао потенцијал за промоцију Санторинија и његових производа.
У делу под називом „Данашњи Санторини“, посетиоцима су даване практичне информације које данас делују готово невероватно.
О могућностима смештаја наведено је да „Санторини данас располаже са око седамдесет пет (75) кревета“.
Ни приступ острву није био једноставан. У водичу се наводи: „Луку нема, нити ју је лако добити, због велике дубине мора на западу, а на истоку због наноса“.
Посебна прича било је снабдевање водом. „Нема ни језера, ни река, али када су зиме кишовите, воде има у изобиљу“, пише у водичу. Само на једној локацији постојала је текућа вода, док се кишница сакупљала у цистернама и користила за потребе домаћинстава.
И могућности смештаја и исхране биле су минималне. Као главне плаже за купање издвајале су се Камари и Периса, у време када још није постојала данашња туристичка инфраструктура.
Одмор је тада изгледао потпуно другачије. Посетилац није стизао на дестинацију прилагођену његовим потребама, већ је морао да истражује села и плаже и да се прилагоди ритму острва.
Мали портрет острва
Водич није бележио само информације намењене туристима. У њему се помињу школе, институције и услуге, као и делови свакодневног живота.
Наводе се старачки дом, болница и интернат, као и рад школа у различитим насељима. Занимљив је и податак да су на Санторинију некада постојале конзуларне агенције Аустроугарске, Енглеске, Италије и Немачке, док је у време објављивања водича остала само француска.
У то време пољопривреда, виноградарство и локална производња и даље су имали централно место у економији острва. Туризам је тек почињао да се развија и још није променио његов изглед.
Фава, вино и капар за прве туристе
Једна од значајних иницијатива Петроса Делeндаса била је стварање првог организованог изложбеног и продајног простора за упаковане производе са Санторинија.
Посетиоцима је представљао фаву, вино и капар – производе који су данас нераскидиво повезани са именом острва. Тада су, међутим, били готово потпуно непознати страним туристима, али и многим Грцима.
Делeндас је покушао да локалне производе представи и учини их делом туристичког искуства. У Италији је штампао и прве „модерне“ разгледнице острва, јер су се до тада углавном продавале оне локалног фотографа Јоакимидиса.
Педесет пет година после објављивања малог водича, Санторини је постао глобални туристички симбол. И даље су његови највећи адути они исти елементи који су га некада чинили посебним – вулкански пејзаж, специфична архитектура, локални производи, вина и људи.
Мали „Водич кроз Санторини“ из 1971. године тако данас представља сведочанство о томе колико се острво променило и колико је далеко стигло за само нешто више од пола века.
