КРСТИТЕ СЕ КАД ПРОЛАЗИТЕ ПОРЕД ЦРКВЕ? Теолог открио шта је стварно православље, а шта пагански обичаји код Срба
Многи у Србији не могу да прођу поред цркве, а да се не прекрсте — било да су у аутобусу, аутомобилу или у шетњи. За једне је то знак поштовања и вере, док се други питају да ли је тај чин заиста исправан или је временом постао пука навика.
Теолог Небојша Лазић каже да не постоји строго правило када човек треба да се прекрсти, јер је, како истиче, крсни знак пре свега чин слободе и личне побожности.
„Аутентични израз наше вере и побожности, уместо да доживимо као слободу, ми смо почели да имамо погрешну интерпретацију и да га доживљавамо као препреку. То што се крстимо када пролазимо поред цркве јесте суштински један чин захвалности. Савремени човек који је у журби, јурњави и послу, када види храм Божији, захвали се Богу, сети се Бога и свега што нам је дао“, објашњава теолог.
Храна на гробљу
Теолог је говорио и о бројним обичајима које Срби често доживљавају као део православља, иако, како каже, неки од њих имају паганско порекло.
Посебно је издвојио обичај изношења хране, алкохола и цигарета на гробове покојника.
„То је народни обичај који се утемељио код нас. То су остаци паганских обичаја који потичу из времена пре него што смо примили хришћанство. Обичај остављања алкохолних пића и цигарета на гробовима представља директно искривљавање истинске хришћанске вере и нема никакво упориште у црквеном учењу“, каже он.
Он додаје да захвалност не може бити обавеза.
„Захвалност није под морање, иначе не би била захвалност. Тако је и са овим актом када се прекрстимо испред храма, цркве или крста“, наводи Лазић.
Лазић подсећа и да су неки обичаји настали из чисто практичних разлога, а не због мистике.
„Зашто се покојник носи поворком и зашто се стаје на три места? У средњем веку, током епидемија, гробља су била далеко од насеља, па је приликом ношења ковчега постојала потреба за предахом“, објашњава теолог.
Слично је, каже, и са прањем руку после сахране и узимањем угљевља.
„То није никакав магијски ритуал, већ мера хигијене ради спречавања зараза“, истиче он.
Подсетио је и на некадашњи обичај „куповине младе“, који је чак био и законски забрањен.
„Младожења је некада новцем откупљивао младу од њене родбине, а цене су понекад биле баснословне. Кнез Александар Карађорђевић је још 1846. године забранио тај обичај као нешто што је противно људском достојанству“, каже Лазић.
Он наглашава да људи не би требало слепо да робују обичајима.
„Не треба робовати обичајима. Бог је изнад обичаја. Ритуали и обичаји су део културног наслеђа, а не верски обредни моменти ако нису везани за Цркву. Вера ослобађа, а не поробљава“, закључује теолог Небојша Лазић.