Наши најближи јесу они који су наша најчистија огледала, јер наше реакције на њихово понашање, ставове и навике су прецизни показатељи колико смо далеко одмакли на путу самоспознаје.
Свака ванредна ситуација је прилика да мало истражимо сопствене дубине или плићаке, зависи ко је докле стигао у свом развоју. Ситуација у којој смо натерани да у простору свог дома проводимо време са својима, може да послужи да јасно сагледамо шта нам код кога смета, шта је то што „органски“ не подносимо, а шта је оно што нас радује и испуњава без обзира на то у којим се околностима налазимо. То су јасни знаци на којим деловима својих личности би требало да порадимо. Мени у главном не сметају оне особине, навике и понашања којих и сама немам у свом животу.
Принцип огледала одавно ми је познат и увек када ме код неког нешто „дирне“ знам да је прави тренутак да то „нешто“ потражим у себи, да га освестим и проучим шта ми то моје тело и моја психа поручују и да се запитам на који начин то што ми смета могу да превазиђем. Код неких мени блиских људи, јако ми је некада сметало када мисле да су само они у праву и када неће ни да узму у обзир другачији приступ, другачији поглед на одређену ситуацију. А како сам временом почела да преиспитујем све што ми смета, све сам више откривала исту особину код себе: када у нешто верујем, нема шансе да ме неко убеди у супротно. Чак и када ми дају аргументе, ја се и даље батргам и браним своје уверење. А ако на крају и прихватим то другачије мишљење, осећам се исцрпљено, ослабљено и некако разочарано. Имала сам обичај да као и већина људи енергију крадем од других тако што их убеђујем да сам ја у праву. Када то своје успем да „докажем“, онда сам сва важна и добро се осећам.
Међутим, како сам откривала разне друге изворе из којих могу да обновим своју енергију (дисање, природа, вежбање, здраве намирнице, музика...), тако сам имала све мању потребу да некоме нешто објашњавам, као да се променио мој карактер (за који сам дуго мислила да је непромењива категорија). Моји ближњи су у ствари ту да ми покажу какве генетске предиспозиције сам добила у свом животу, а искључиво од моје свести зависи колико ћу те предиспозиције да развијем или да превазиђем.
Што се тиче ближњих које смо сами изабрали, а то су брачни партнери, свака ситуација у којој смо упућени једно на друго, згодна је провера колико смо искрени у односима и да ли из њих растемо или се спутавамо. И једно и друго је само смерница којим путем да наставимо, уз подробну проверу којим делом своје личности да се позабавимо. Неко рече да тек кад се појача контраст и оштрина, добијамо сасвим јасну слику. Зато ближњи некад изгледају као наше суште супротности, а заправо служе да нам се слика о себи разбистри.
Нина Мартиновић Армбрустер
