По епидемиолошким подацима западних земаља, 50 до 80 одсто становништва има – или је имало најмање једном у животу – бол у крстима, односно лумбални синдром.
Премда се јавља углавном у средњем и старијем добу, све чешћи је код млађих људи.
Отприлике пет одсто мушкараца и 2,5 одсто жена има ишијалгију. Претежно седећи начин живота, мањак физичке активности и све већа гојазност, доприносе развоју лумбалног синдрома и других болести везаних за локомоторни систем.
Узроци су бројни, али најчешће су то дегенеративне промене кичме, трауматски изазване промене, упалне промене, тумори, урођене и развојне аномалије.
Понекад узрок болова није у самој кичми, него се назива „пренесени бол”.
Наиме, неки процес у унутрашњим, абдоминалним органима, може се рефлектовати као бол у подручју кичме.
Дегенеративне промене се развијају с годинама и особито су присутне у позним годинама.
Клиничку слику акутног лумбалног или лумбосакралног синдрома карактерише углавном нагли почетак – пацијент често описује нагли покрет или оптерећење кичме – након чега осети бол у доњем делу леђа.
Ако је анамнеза типична, а клинички преглед не показује неуролошке испаде, препоручује се узимање антиреуматика и физикална терапија.
Зависно од препоруке физијатра, може се примењивати топла терапија (термотерапија), односно хладноћа (криотерапија), док електротерапија означава примену различитих струја.
Требало би да пацијенти науче какве вежбе да изводе код куће свакодневно, како правилно да дижу тешке терете да не оптерети кичму и које кретње да избегавају.
Ако пацијент и даље има болове, потребни су додатни прегледи да би се видело да ли је потребна операција. Отприлике 80 одсто болова се смирује у року од два месеца те се у почетном стадијуму увек примењује конзервативни приступ.
Љ. Петровић
