Мени рецимо највеће чуђење изазива та гужва и ужурбаност која се ствара по граду. Сви јурцају као муве без главе, као да ће свакога тренутка све продавнице бити затворене и да ће сви паркинзи овога света нестати у следећем моменту.
Не умем да објасним зашто се празнична еуфорија претвара у оптерећење и проблем, али имам да поделим са вама идеју како бисмо чак и те нелагодне ситуације могли да преокренемо у корисне. Мислим на корист у смислу подизања свесности и постизања мира чак и у таквим околностима. Није то ништа ново, а ипак, верујем да може да донесе огромне промене у животу свих нас. Када кренем да нешто обавим, а приметим да је гужва у граду, потрудим се да моја пажња не буде усмерена на ту ситуацију, него на моју реакцију на ту ситуацију. Много се обрадујем када ухватим себе како реагујем. Када ми неки возач безобразно пресече путању, или нагло скрене без сигнализације, ја одреагујем тако што му у мислима кажем како је ето, штета што тако леп и моћан ауто нема уграђен жмигавац. Онда замишљам израз његовог лица док му то саопштавам и рачунам колико би му времена било потребно да схвати моју ироничну опсервацију. За то време моје се расположење вратило у нормалу, или се чак и поправило и сва гужва и нервоза ме на неки волшебан начин више не дотиче. Исто тако, када уђем у неку радњу, прво на шта обратим пажњу буде начин на који ћу се јавити продавачици. Без обзира на то какав је њен одговор, моје свесно, љубазно поздрављање мене увек орасположи и држи ме још дуго, чак и када продавачица буде нељубазна. А то се врло ретко дешава. Испробала сам то више пута и тврдим да је љубазност много јача. Чак и када је нека муштерија пре мене продавачицу жестоко изнервирала, та моја љубазност буде као неки лек за рану који је можда неће излечити, али бол свакако може ублажити. Осмех увек победи.
Када год се фокусирам на оно што ја радим, на то како се ја понашам и осећам, по правилу се дешава да управо такве ситуације око себе и доживљавам. Сви ти ужурбани и нервозни људи, постану моји „сапатници“ који само желе да, баш као и ја, стигну да обаве оно што су наумили и стигну до својих најдражих, у неки свој мир и пријатнији амбијент. Отвори се неки велики и као памук мекани простор разумевања и опраштања, како њима због журбе и непажње, тако и себи. Сигурно сам и ја много пута некоме непажњом пресекла пут, нисам дала жмигавац на време, или сам можда након непријатног телефонског разговора, ушла натмуреног лица у продавницу. Када све схватимо као део сопственог сазревања и одрастања, онда ни гужва више није непријатна. И на њу би требало рачунати као на део празничне атмосфере и чак ћемо и у тој гужви моћи да уживамо, када променимо начин на који је посматрамо. Уместо изгужвани, будимо насмејани.
Нина Мартиновић Армбрустер
