Женски Лазар и њени креативни тумачи

 да буду и професори креативног писања, односно - да стварају писце?

Шта о томе мисле професори који, осим што подучавају, и сами пишу сазнајемо у серији разговора који се тичу како својеврсног, имагинарног “одељења за креативно читање”, тако и (кратког) курса креативног писања. Можда, захваљујући разоговорима са професорима,  стигнемо и до одељења за читање добрих књига, а најпосле и до мобилне канцеларије за брзу поправку рукописа, ко зна?

ИЗМЕЂУ ДВА САМОУБИСТВА: Више од две деценије рада са студентима увериле су ме да увођење креативног писања у наставу књижевности у пресудној мери помаже разумевању књижевности, поезије нарочито. Управо језичка  сажетост и  тематско-стилска сугестивност поезију чине погоднијим наставним материјалом од прозе. Предрасуда о непрозирности песме успешно се побија само покушајем да се напише песма - или оригинална, нова, или варијација на већ читану песничку лектиру.

Силвија Плат пише поезију у којој се представе о мушком и женском до крајности заоштравају и драматизују, поезију коју одликују отвореност и непосредност, но ништа мање жудња за самоуништењем због које теоретичар Роберт Скоулз каже да њено дело настаје „између два самоубиства”. Поезија Силвије Плат демонстрира сурову отвореност и отворену суровост, а песникиња себе драматизује у много необичних и шокантних улога: као жртву масовног злочина, као реплику митолошких и библијских јунака и јунакиња (као Електру или пак женску верзију васкрслог Лазара). С друге стране, доминантне мушке фигуре (отац и супруг) представљене су улогама спаситеља, издајника, нацистичког мучитеља; у једној од песама отац је чак представљен метафорично - као тесна црна ципела. 



ЖЕНСКИ ЛАЗАР: Песма „Женски Лазар” (Ладy Лазарус) која је понуђена студенткињама и студентима као материјал за анализу и интерпретацију одличан је пример како се родне улоге истовремено потврђују и поништавају. У њој је жена и жртва, и богиња која умире, и деструктивна сила која васкрсава, сабирајући у себи женску слабост и женски активизам, али и немоћ да се промени однос према контроверзној мушкој фигури Бога, Оца и Луцифера какву ћемо наћи и у поезији Емили Дикинсон.

Студенткиње и студенти треће године англистике Филозофског факултета у Новом Саду су на часовима  у априлу 2010. добили прилику да песму протумаче, најпре тако што ће дефинисати најважније улоге које у њој играју мушкарац и жена, а потом тако што ће одредити мотиве, песничке слике и атмосферу песме. И поред беспоштедне отворености, „Женски Лазар” је тешко разумљив уколико изостане информативно упућивање  у биографске детаље као што су песникињин однос према оцу Немцу, или њени понављани покушаји да себи одузме живот. 



УМЕТНИЦЕ У УМИРАЊУ: У стиховима се преплићу улоге жене жртве, Јеврејке мучене у логору (њена кожа се претвара у абажур за лампу, стопало у притискач за хартију, одузимају јој венчани прстен и златне пломбе), „уметнице у умирању” чији сваки покушај самоубиства поништава по једну деценију живота, васкрсле жене која се супротставља мушкарцу, виђеном као бог, као ђаво, лекар и непријатељ. Финални корак у анализи песме представља покушај прераде: методом имитације, варијације или чак и пародије на мотиве које су током анализе песме дефинисали и разврстали, студенткиње и студенти приступају покушају преисписивања песме „Женски Лазар”. Подељени у групе, добијају задатак да сачине комичну, сатиричну или трагичну верзију песме Силвије Плат. На тај начин, они ће се не само окушати у експерименту креативног писања, него ће артикулисати свој однос према улогама мушкарца и жене конструисаним у самој песми.



ТЕХНИКЕ ПАРАФРАЗЕ, ПАРОДИЈЕ, ИМИТАЦИЈЕ: Резултати постигнути у овом процесу били су више него занимљиви. Неке студенткиње су уместо слободног стиха изабрале римовани дистих комичне интонације, одлучивши да пародирају улогу жене уништитељке која ће мужа убити не буде ли послушан („не буде ли ми мушкарац роб/ шаљем га право у гроб”; „коса  јој као ватра црвена / мушкарце да једе жеља је њена”). Понављање стихова у којима се призива могућност васкрсења допуњено је ироничном опоменом људском роду  („Имам девет живота као маче / због мене цело човечанство плаче”). Студенти наслов песме мењају у „Васкрсење” или чак „Леди Офелија”: док ова прва варијација на песму Платове јасно потврђује слику жене која је очврсла у свом болу ( „тукли су ме зимски ветрови/ по мени су лиле летње кише / безброј пута ми срце сломљено”) и прихватила своју женску природу („женскост је сад моје најјаче оружје”), друга песма представља Офелију као слику пасивне женскости која се препушта љубави  и самоуништењу, цитирајући Шекспирову јунакињу  („лаку ноћ, миле госпе, лаку ноћ”).



Технике парафразе, пародије, имитације или иронијске транспозиције помажу у разумевању песме колико су и поступак креативног самоослобађања. Истовремено, распршује се илузија о ексклузивности поезије: постајући предметом игре, она постаје равноправан део живота.



Ђ. Писарев