Ново Село: Шу­ма у ср­цу окр­ње­не пе­то­кра­ке

Са­да са окол­ним на­се­љи­ма и пре­чи­ца­ма је ме­ђу нај­у­да­ље­ни­ји­ма од се­ди­шта Се­вер­но­ба­нат­ског окру­га Ки­кин­де, ма­да нај­бо­љу ауто­бу­ску ве­зу има са знат­но бли­жом Су­бо­ти­цом, се­ди­штем Се­вер­но­бач­ког окру­га.

Но­во Се­ло су по­ди­за­ли по за­вр­шет­ку Дру­гог свет­ског ра­та про­ле­те­ри, ка­да је на овом про­сто­ру фор­ми­ра­но га­здин­ство “По­љо­при­вре­да Но­во Се­ло” на те­ме­љи­ма на­ци­о­на­ли­зо­ва­них има­ња бо­ље сто­је­ћих га­здач­ких са­ла­ша­ра. Пе­ву­ши­ло се та­да “Пе­то­кра­ка са пет пе­ра, то је знач­ка про­ле­те­ра” и се­о­ске ули­чи­це кон­ци­пи­ра­ле у об­ли­ку та­да оми­ље­ног сим­бо­ла из­град­ње со­ци­ја­ли­зма.

Ве­ро­ват­но због то­га што је за­ми­шље­но да ули­це бу­ду кра­ко­ви зве­зде пе­то­кра­ке, ов­да­шњи Ма­ђа­ри су га про­зва­ли и Чи­лаг­фа­лу (Зве­зда се­ло), али је ипак зва­нич­ни дво­је­зич­ни на­зив на ма­ђар­ском Уј­фа­лу. На плод­ним ора­ни­ца­ма га­здин­ства “По­љо­при­вре­да Но­во Се­ло” де­це­ни­ја­ма су до­бро ра­ђа­ли жи­то, ку­ку­руз и дру­ги усе­ви, па и по­сти­за­ни ре­корд­ни при­но­си, упр­кос чи­ње­ни­цу да је се­лу од­у­век фа­лио је­дан крак да би би­ло пе­то­кра­ка. Ка­да је из­гра­ђе­но се­ло је свој вр­ху­нац по бро­ју од 435 ста­нов­ни­ка до­се­гло већ 1948, али се број жи­те­ља по­сте­пе­но оси­пао, та­ко да је пре­ма по­пи­су 2011. има­ло 157, а са­да се он свео на сто­тин­ка ду­ша.

Цен­тар Но­вог Се­ла ин­те­ре­сан­тан је јер ту од ње­го­вог осни­ва­ња два­де­се­так хек­та­ра на­ме­ње­но за шу­му, али ка­да су из­ђи­ка­ле то­по­ле су по­се­че­не. Ме­штан­ка Ан­ге­ла Да­вид се при­се­ћа да су пре че­ти­ри де­це­ни­је, ка­да је до­шла у Но­во Се­ло, љу­ди по­ро­дич­но из­ла­зи­ли и го­сти им до­ла­зи­ли на пик­ни­ке. Шу­ме су на дру­гим ме­сти­ма обич­но на обо­ду се­ла или гра­до­ва, а ов­де у Но­вом Се­лу је на­ста­ла са­свим су­прот­но – у ср­цу се­ла! Се­ло се гра­ди­ло око шу­ме, а по­што је из­вор­на шу­ма дав­но по­се­че­на, од пре де­се­так го­ди­на се на зах­тев ме­шта­на об­на­вља, ка­ко би све ма­ло­број­ни­јој де­ци омо­гу­ћи­ли да се за­ни­ма­ју у хла­до­ви­ни то­ком вре­лих лет­њих же­га.

“Но­во Се­ло је ма­ло, али тре­ба да бу­де по­шу­мље­но и зе­ле­но, да би од то­га ко­ри­сти би­ло за ме­шта­не и др­жа­ву“, сма­тра пен­зи­о­нер Ди­ни­шко Фа­би­јан. “Ако ми то и не до­че­ка­мо, на мла­ди­ма свет оста­је, а ште­та би би­ла да ово­ли­ка пар­це­ла звр­ји пра­зна. Се­ло је као што ви­ди­те до­ста јад­но. Ве­ро­ват­но не би би­ло та­ко да као не­ка­да има­мо рад­них ме­ста, па мла­ди одо­ше на све стра­не све­та, а на­ма ста­ри­ји­ма још ма­ло, па зна­те шта сле­ди. У по­зним смо го­ди­на­ма и ка­ко ко оде на онај свет, ку­ће оста­ју пра­зне. Ево, да вам ка­жем за овај шор што ви­ди­те ис­пред: ку­ћа на кра­ју пра­зна, у три на­ред­не има жи­во­та, па опет пра­зна, па сру­ше­на, чак се­дам пра­зних… Ако се ова­ко на­ста­ви за де­се­так или пет­на­ест го­ди­на, би­ће то са­ла­ши, а не Но­во Се­ло. На­жа­лост, би­ће зе­ле­ни са­лаш. Ште­та је што је ова Еко­но­ми­ја ту уни­ште­на, баш скроз уни­ште­на, а ми­слим да се то мо­гло об­но­ви­ти, да се не­што ра­ди и има бар 40-50 рад­них ме­ста. Не знам ко је крив, али не­ко је­ста“.

Наш са­го­вор­ник об­ја­шња­ва да је зва­нич­но у ма­тич­не књи­ге упи­сан као Ди­ни­шко, али да га уства­ри сви на ма­ђар­ском зо­ву Де­неш. Об­ја­шња­ва да му је пен­зи­ја ма­ла, је­два до­сти­же око 20.200 ди­на­ра, па је при­ну­ђен да при­ход ма­ло до­пу­њу­је из па­ор­лу­ка на че­ти­ри хек­та­ра. По­што има ре­ги­стро­ва­но га­здин­ство, та­ко да је у дру­гом кру­гу ли­ци­та­ци­је ис­пу­нио усло­ве и узео у за­куп пар­це­лу од три и по хек­та­ра др­жав­не зе­мље и та­ко омо­гу­ћио да ње­го­вих де­се­так ком­ши­ја за ба­ште има­ју по “две мо­ти­ке” зе­мље. 

За жи­вот­не на­мир­ни­це из про­дав­ни­це мо­ра се ићи у Ором, али се за­то у Но­вом Се­лу јеф­ти­но мо­гу па­за­ри­ти ку­ће ко­је оста­ју пра­зне. Ја­нош Вој­нак (66) до­се­лио се пре че­ти­ри го­ди­не из Су­бо­ти­це, ка­ко ма­ло у ша­ли, ма­ло у зби­љи ве­ли “да се гра­ди се­ло”.

Са­зна­је­мо да је ра­ни­је се­ло има­ло то­ли­ко ку­ћа ко­ли­ко му је са­да го­ди­на, али да је пре­о­ста­ло тек 46, до­ста је пра­зних или се уру­ша­ва­ју. Ку­ће је­су скром­не, ме­ђу­тим, Вој­нак по­ка­зу­је на јед­ну со­лид­ну са ку­па­ти­лом и те­ле­фон­ском ли­ни­јом, од­мах усе­љи­ва ком­плет­но с на­ме­шта­јем, те­ле­ви­зо­ром, за­мр­зи­ва­чем и оста­лим што се у њој за­те­кло про­да­та за 2.000 евра! По­ка­зу­је да на ис­тој стра­ни ули­це има још две-три со­лид­не усе­љи­ве ко­је че­ка­ју куп­це.

“Из гра­да сам до­шао у се­ло да имам по­ма­ло шта да ра­дим у сво­јој ба­шти­ци, др­жим кр­ма­чу и ма­ло сви­ња и пра­са­ди за се­бе да се пре­хра­ни­мо. Ва­здух је чист и го­ди ми за здра­вље, ште­та је што не­ма­мо ду­ћан. Ов­де у пар­ку по­тр­бе­но је на­пра­ви­ти и игра­ли­ште за де­цу, јер има и подлмат­ка“, ка­же Вој­нак.

Од окр­ње­не пе­то­кра­ке Но­во Се­ло че­ти­ри кра­ка с три ули­це: Јо­каи Мо­ра, Жиг­мон­да Мо­ра и Ја­но­ша Хер­це­га, а Ма­ћаш Па­лин­каш (74) при­ча да је у се­лу од 1948. Ро­ђен је Ка­њи­жи, али је ова­мо до­шао са ро­ди­те­љи­ма у ше­стој го­ди­ни, још док су се ку­ће гра­ди­ле и се­ло ста­са­ва­ло, па су и две по­ро­ди­це под истим кро­вом ста­но­ва­ле.

“Ра­дио сам на Еко­но­ми­ји и сте­као пен­зи­ју као шеф ма­шин­ске ра­ди­о­ни­це, жао ми је што је све про­па­ло“, но­стал­гич­но кон­ста­ту­је Па­лин­каш. “На­ма ста­ри­ји­ма је не­згод­но, јер је ве­ћи­на ме­шта­на ту ра­ди­ла. У пен­зи­ји сам већ де­це­ни­ју и по, жи­вим са су­пру­гом. Ћер­ка је у Не­мач­ку иза­шла пре 25 го­ди­на, до­ла­зи го­ди­шње два пу­та. Стру­ја нам ма­ло че­шће не­ста­је па има про­бле­ма са кућ­ним апа­ра­ти­ма. На ауто­бу­ске ли­ни­је се не мо­же­мо жа­ли­ти, са­о­бра­ћа из Су­бо­ти­це сва­ких сат вре­ме­на. Су­бо­ти­ца нам је уда­ље­на 25 ки­ло­ме­та­ра, Ка­њи­жа 18, а до Оро­ма је три ки­ло­ме­тра“.

Текст и фото: М. Ми­тро­вић