ИНТЕРВЈУ: СТЕФАН СТАНОЈЕВИЋ СТАР, СТРИТ-АРТ УМЕТНИК Велика је разлика између креатора и егзекутора

Идеја изложбе је паралелно приказивање богате продукције мурала изабраних уметника у контексту њихових галеријских радова. Мурали су презентовани на екранима, док су остали уметнички радови традиционално изложени у савременим галеријским условима чиме се добија шири увид у уметничке делатности аутора. 

Стефан Станојевић Стар се 2001. доселио у Нови Сад, када је нацртао и свој први графит. Од тада је присутан на сцени у различитим контекстима, све до данас када имамо прилику да видимо његове радове и у институционалном контексту. У разговору за „Дневник” појашњава да су сва његова дела настала спонтално и да су била већ готова када је почело да се говори о актуелној изложби.

Какав однос имаш према томе што је стрит-арт нашао место у једној званичној институцији културе?

 – Мени је част, поготово сам емотиван кад се сетим да је све почело више као криминал него као арт.

Уличном уметношћу се бавиш од 2001. Шта се од тада до данас дешавало у твом атељеу, односно у затвореном простору који није видљив свим људима? 

– Те 2001. су још били актуелни графити, а мурали су се појавили касније. После се то комерцијализовало и исполитизовало у мурале и пројекте. Од тада до данас моја жишка према визуелном је остала константна, све остало се променило и и даље се мења. У међувремену сам отворио дизајн, леттеринг и скулптуру па одсекао пар ствари да бих испрофилисао свој израз. 

Уличне уметнике углавном замишљамо као „практичаре“, али колико је важна припрема, скице, цртежи, или било шта друго што радиш у приватном простору?

– Да, разлика између креатора и егзекутора је велика, а стрит-артисти су често само егзекутори. Мени су оба појма важна и увек сам тежио да нађем механизам како да се експресујем, а скице, цртежи, фигура, форма, све традиционалне технике се уче и учиће артисте како да материјализују сопствену визију и да рафинишу своје сензибилитете. Мислим да баш у тој “припреми” тј. фундаментима лежи цео потенцијал. Прецртавањем са фотографије се ништа не дешава, част изузецима, а AI-јем лажемо сами себе да смо нешто заправо урадили ми. 

Шта је била инспирација за дела која си одабрао за излагање у МСУВ?

– Пластика, нове форме и однос скулптуре и слике.

Колико је твој приступ уличној и “галеријској” уметности различит?

–  Код графита волим слободу, слова, напуштене локације и адреналин. У “галеријској” волим форму, обликовање, технологије, фигуру и пластику. 

Да ли си имао прилике да радиш и са другим уметницима чија су дела заступљена на изложби и колико је заступљен дух заједништва на новосадској стреет арт сцени?

–Увек сам организовао заједничке акције и јам-ове. Код улице је добро што се иде чопоративно па разменимо ставове и искуства. Углавном се сви знамо. 

Имаш ли узоре у свету стреет арта, или уметнике чији рад посебно цениш и пратиш?

 – Наравно, има пуно невероватних уметника. Ево пар живих: Van Minnen, Aryz, Erwin Wurm, Christoph Niemann, Geoff McFetridge, James Jean, ElMac, Exot PVC…

Бавиш се и дизајном, и у пар наврата си говорио да је за тебе то одвојен свет од уметничког јер се у дизајну реализује туђа визија. Па ипак, да ли су и таква искуства формативна за уметника? 

 – Итекако. Много сам научио кроз дизајн, како да размишљам и обликујем, како да комуницирам, дигиталне алате, како да испоручујем на време, али сам научио и шта не ваља и који су креативни лимити. Упознао сам боље своје креативне полуге и могућности.