(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЗОРАН КАЛИНИЋ, ОСВАЈАЧ НАЈВЕЋИХ СВЕТСКИХ МЕДАЉА У СТОНОМ ТЕНИСУ И ЧОВЕК ЗБОГ КОГА СУ МЕЊАНА ПРАВИЛА Његове цаке нису успевали да докуче ни неприкосновени Кинези

Напротив, стекли смо утисак, током разговора с њим, да је реч о човеку који трезвено и реално размишља о животу и настоји да сваки нови дан проведе у друштву најближих, у Суботици, граду на северу наше земље и да у њему ужива. 

Некадашњи светски шампион у дублу са Драгутином Шурбеком посејао је спортско семе у својој породици, па су његовим путем кренули синови, кошаркашки репрезентативац Никола, ватерполиста Урош и ћерка Мина, некадашња одбојкашица, која је данас удата за капитена кошаркаша Војводине Марка Љубичића.

– За моје спортске почетке најзаслужније је било друштво с којим сам одрастао у центру Суботице, недалеко од зграде „Јадрана“ – објашњењем је причу почео Зоран. – Некако је било нормално то што смо, док смо били клинци, пробали све спортове, чинили смо то у Лењиновом парку прекопута железничке станице, а баш тамо је био смештен и стонотениски клуб Спартак, који је већ у то време имао велику традицију, у којем је стасао велики Вилим Харангозо. Уз то, тада је већ тамо стигао тренер Ракић, који је касније провео пуно година с нама и уз нас. Занимљиво је то што је тај човек повукао за собом Белу Месароша, каснијег репрезентативца Југославије, а он је, опет, био мотив читавој једној генерацији младих да почне да се бави тим спортом. Лако нам је, дакле, било да се „запалимо“, а касније смо остајали онолики временски период у зависности од тога колико је ко имао талента.

Калинић је успео да покаже велики смисао за пинг-понг, чији доказ су били више него добри резултати који су убрзо почели да се нижу.

– Знате како је то: када сте у солидном окружењу добрих играча, брзо напредујете, па су резултати који су следили понекад изненађивали и мене самог. Што се мојих родитеља тиче, није било никаквих проблема с њима, важно им је било само то да нисам на улици. Наша генерације, уопштено, током распуста по читав дан је била напољу – ујутро изађемо, а тек увече се вратимо кући. Сећам се да је мој отац први пут дошао у клуб када сам постао јуниорски првак Европе, да види да ли ће ми тај резултат донети бар неку малу стипендију.

Зоран Калинић је, дакле, постао појединачни првак Старог континента у јуниорском узрасту, што је стоном тенису широм отворило пролаз ка његовој души и срцу.

– С простора бивше Југославије, није било пуно оних којима је то успело. Није било неке југословенске школе стоног тениса, већ је све било ствар талента који је појединац у себи носио. Први којем је то успело био је Савник из Марибора, који се чак није ни задржао у спорту, па сам успех поновио ја, а после мене и Боба Грујић. Било како било, та златна медаља била ми је права одскочна даска, јер сам се одмах нашао у виду тадашњем селектору Душану Османагићу, па сам тренирао с најјачима и најбољима, а то су у то време били Шурбек, Стипанчић, Каракашевић и да не ређам даље. Када уђеш у ту групу, систем те једноставно носи даље и, како стасаваш, долазе и највећа такмичења. А први циљ нам је био Спенс у Новом Саду 1981. године, када сам имао 23 године, и за њега смо се спремали годину и по дана, уз помоћ Кинеза који су нам долазили у госте.

Нажалост, и поред невероватне подршке коју су имали од, по правилу, дупке пуне велике сале, дакле неких 8.000 гледалаца, наши репрезентативци нису успели да стигну до медаље у Новом Саду и били су на крају пети.

– Минули рад који сам тада стицао на наплату је стигао већ следеће године, када сам, у пару са Шурбеком, освојио титулу првака Европе, после и света и још многе вредне медаље. У сениорској конкуренцији, освојио сам их 12 на континенталним и планетарним смотрама, у дублу и мешовитом дублу. Везивали смо се у складу с неким нашим проценама, ко нам лежи и с ким смо компатибилни, па сам, осим Шурбека, за пара имао и Пољака Кухарског, односно, у мешовитом дублу Гоцу Перкучин, с којом сам био у финалу Светског првенства. Играо сам у то време добро и у појединачној конкуренцији, у којој сам мало експериментисао и открио нови сервис, који ми је доносио баш добре резултате. Освајао сам велике турнире захваљујући томе, па чак ни Кинези, људи који су углавном доносили новине у стони тенис, нису успевали да провале у чему је цака. Једноставно, желео сам да упростим моју игру, баш како Кинези то чине и у томе сам успео.

Објаснио нам је Калинић у чему је била мистичност његовог почетног ударца.

– Користио сам своју корпулентност и ривал није могао да види мој контакт с лоптицом, односно да ли сам јој дао горњу или доњу ротацију. Све то дешавало се јако брзо и онда би противник вратио или у мрежицу, или далеко ван стола, није могао да процени којом снагом треба да је удари. После мене, читава група играча из многих земаља почела је да чини то исто, па је Светска стонотениска федерација одлучила да промени правило сервиса и увела је то да је лоптица противнику морала да буде у видном пољу у сваком тренутку. После тога, признајем, тешко сам се сналазио, јер сам морао да мењам стил и тежиште тела, а то је било јако комплексно. Рекет сам држао „пенхолдер“ стилом, а тада се њиме играло само с једном гумом, док је друга била чисто дрвена. Кад бих дошао у незгодну ситуацију, одиграо бих баш том, дрвеном страном, и тада бих сву ротацију лоптице, која је мени била намењена, вратио ривалу. То се касније анализирало, па сам и ту, ето, био иноватор.

Вратимо се још малко у прошлост... Антон Стипанчић је годинама био дубл партнер Шурбеку, а Калинић, који је од сјајног Шурбека био млађи 12 година, постао је Стипанчићев наследник у том двојцу.

– Стипанчић је, баш на Спенсу, последњи пут играо у комбинацији са Шурбеком. Они су тада бранили титулу првака света из Пјонгјанга, али се већ видело да је Антон на крају каријере. Елем, имали смо тада у државном тиму тројицу леворуких играча: Косановића, Дамира Јурчића и мене, па је некога од нас требало упарити са Шурбеком. Ишло се системом елиминације, па смо Драгутин и ја наступили на неком турниру у Мишколцу и у првом колу за ривале добили кинеске јуниоре, с којима су њихови тренери тада експериментисали. Повели су 1:0 у сетовима и у другом имали огромну предност од 19:11, а играло се до 21 освојеног поена. Да смо тада меч изгубили, већ на следећем турниру у Стокхолму шансу би добио Јурчић. Ипак, некако смо добили те кинеске клинце и освојили турнир и после тога, пуне три године, нисмо изгубили ни један једини меч.

Тако је, ето, настао сјајни тандем, који је, средином осамдесетих година прошлог века, освојио све што се освојити могло. Били су Шурбек и Калинић прваци Европе, а онда су, у Токију, освојили и злато на Светском првенству.

– На том шампионату, сва злата покупили су Кинези, осим у мушким паровима. Нисмо им дозволили да стекну тоталну превласт у светској конкуренцији, јер били смо заиста добра комбинација. Стајао сам напред, имао добар сервис и игру левом руком близу стола, док је Шурбек трчао иза, бацао се, враћао све лоптице... Нисам био ни свестан шта смо то учинили, али је, по повратку кући, све то деловало и као велико отрежњење за мене. Јер, у животу спортисте, не улази се често у највећа финала, али сам постао свестан и тога да на сваком наредном турниру мораш испочетка да се доказујеш и да крећеш од – нуле. И то је деловало на мене тако да сам, касније, освојио још 10 великих медаља. 

И после тих великих успеха, дакле, Зоран је богатио властиту ризницу.

– Био сам првак Европе и у пару с Грком Креангом, са Кухарским сам освојио сребро на Светском првенству, па сам идентичан резултат остварио и у микс-дублу с Гоцом Перкучин, што је било велико изненађење. Ипак, држим да је остварење са Шурбеком из Токија 1983. године, био мој највећи успех у каријери, пошто у то време стонитенис није био олимпијски спорт. Као и јуниорско злато из Медлинга, то не заборављам никада.

За крај, увек је занимљив одговор на питање да ли би наш саговорник нешто променио у свом спортском веку, да је онда имао данашњу памет и искуство.

– Тешко. Дуго сам играо и дотакао звезде. После сам, чак, био и селектор репрезентације, водио сам Грујића када је освојио сениорску бронзу у Курмајеру са Каракашевићем. Чак сам био шест година председник нашег савеза и само ту бих, можда, нешто променио. Имао сам визију с Александром Каракашевићем, да од њега направимо бренд, па сам у Суботици организовао два  јака турнира дублова, на којима је он освајао медаље. Али, да се нашалим, можда жалим што нисам играо кошарку, јер је то спорт за који ме је некадашњи тренер Спартака Карло Копиловић молио да заиграм, јер сам у мојој генерацији био највиши у граду. Међутим, моје друштво је било на стоном тенису који ми је, сигуран сам, много више лежао, о чему сведоче и резултати које сам остварио у њему – завршио је својеврсну сеансу сећања у пријатној хладовини једног од најпознатијих суботичких ресторана Зоран Калинић, човек који је био и директор Спортског центра у Суботици.