Укус није све!
У КУХИЊИ ЈЕ ЕМОЦИЈА ГОРИВО, А СТРАТЕГИЈА ВОЛАН Судије „Мастершефа Србије” откривају тајни рецепт за успех!
Нова сезона „Мастершефа Србије”, која се емитује на каналу Прва, поново је освојила срца публике, потврђујући зашто је овај кулинарски спектакл већ четврту сезону заредом једна од највољенијих емисија на домаћим екранима.
Страст, емоције и занимљиви изазови у кухињи и овог пута чине савршени рецепт за узбуђење, а судије Филип Ћирић, Љубица Комленић и Ненад Атанасковић истичу да је ова сезона донела више храбрости него икада. Како кажу за „Дневников” ТВ магазин, нова генерација такмичара показује зрелост, смиреност и свест да се кување данас не мери само укусом.
– Свака сезона емисије има свој тон и енергију, јер свака генерација такмичара доноси сопствени сензибилитет, ритам и начин размишљања о храни. Ове године примећујем већу храброст, више отворености ка комбинацијама и израженију свест о естетици јела. Атмосфера у кухињи је истовремено напетија и зрелија, такмичари делују фокусираније, али и свеснији да се кулинарство данас не мери само укусом, већ и идејом коју јело носи – истиче Филип на почетку нашег разговора.
Шта вам највише говори о карактеру такмичара - начин на који кувају, како реагују под притиском, како се понашају кад погреше или нешто сасвим друго?
Ненад: Највише говори начин на који се подигну после грешке. Сви могу кувати кад иде добро, али прави карактер види се кад нешто пође по злу. Тада се показује ко је ту из љубави, а ко само због такмичења.
Љубица: Судим по светским такмичењима и веома је тешко радити под притиском. И сама сам била такмичар, тако да их разумем у потпуности, има ту и велике треме и стреса и то уопште није лако, те ми то доста говори о њиховим карактерима. Примећујем на шта су све спремни како би стигли до резулата. Начин на који кувају доста говори, јер ако им је хаотичан сервис, то значи да им је велики хаос и у глави, а ако ураде елегантан сервис, значи да су смирени. Много може по томе да се види, а уз смиреност и хармонију укуса на тањиру сазнајемо да ли имају душевни мир или не.
Постоји ли неки тренутак када сте и сами помислили: „Ово бих ја тешко припремио у тим условима”?
Филип: Апсолутно. Има тренутака када се изненадим како су поједини такмичари успели да изведу нешто комплексно у временском оквиру и под камерама. Ми у професионалним кухињама имамо другачију врсту фокуса и алате, али у „Мастершеф” кухињи се дешава права импровизација и то заслужује поштовање.
Колико је таленат за кување ствар урођене способности, а колико резултат упорности, вежбе и свакодневног рада у кухињи?
Ненад: Таленат је искра, али без рада не значи много. У кухињи све долази из понављања, грешке и дисциплине. Најбољи кувари које познајем нису нужно најталентованији, него најупорнији.
Како доживљавате своју одговорност према публици, с обзиром на то да емисија обликује укус и кулинарске стандарде читаве генерације и на који начин, у ери брзих Тикток рецепата, успевате да очувате праву суштину и вредност кувања?
Љубица: Вредност кувања је нешто најважније што имамо у животу. Први интимни однос који имамо је однос са храном и због тога не гледам рецепте на Тиктоку, јер они за мене нису реални. Ми као кувари користимо много техника при кувању, па је одговорност према публици велика.
Свака сезона доноси многе необичне састојке и изазове - као што је прошле сезоне био планктон, по којем је публика посебно запамтила Љубицу. По вашем мишљењу, где престаје креативни експеримент, а почиње кулинарска егзибиција?
Ненад: Експеримент постаје егзибиција оног тренутка кад укус изгуби смисао. Ако идеја постоји само да би изненадила, а не да би донела хармонију на тањиру, то више није кување, то је перформанс. Креативност мора имати кулинарску логику.
Иста глад, нова генерација
Када гледате младе куваре, колико вас подсећају на вас из времена када сте и сами тек улазили у професионалну кухињу?
Ненад: Подсећају ме много. Та мешавина страха, адреналина и жеље да се докажеш је иста. Само што ми тада нисмо имали телевизијску публику испред себе, већ само шефа који не прашта грешке. Данас тај притисак долази са више страна, али емоција је иста.
Филип: Много више него што бих то можда желео да признам (смех). Та енергија, нервоза, жеља да се докажеш - све је то познато. И ја сам имао исти тај осећај глади, не само за успехом, него за знањем. Оно што је разлика данас јесте приступ - нове генерације имају приступ свему: интернету, светским трендовима, техникама. Али та техничка доступност не може заменити пут, искуство и сате проведене поред ватре.
Љубица: С обзиром на то да сам ја ушла у професионалну кухињу са 19 година и нисам знала да испечем јаја, ови такмичари су доста изнад мојих тадашњих знања у кухињи и баш сам поносна на све њих.
Постоји ли јело, у овој новој сезони, које вас је посебно дирнуло, не због савршене технике, већ због емоције коју је носило и колико се ви лично у кухињи ослањате на емоције, а колико на професионалну стратегију?
Љубица: Прво се током оцењивања у нама пробуде емоције, а онда иде онај практични део у оцењивању. Ипак, из ове сезоне памтићу Јеленине кифлице, јер су најсличније оним које ми је мајка правила, а ту си Иванове гомбоце/кнедле. Али, пробуђена емоција не сме да утиче на оцену.
Филип: Да, било је једно једноставно јело које ме je потпуно разоружало - нећу га откривати да не кварим изненађење. У кухињи емоција је гориво, али стратегија је волан. Без једног од та два не иде. Кад кувам, увек се трудим да балансирам - емоција даје причу, а знање и техника чине да та прича има смисла и структуру.
Да ли међу вама, судијама, понекад долази до неслагања током сезоне и да ли вас управо та размена мишљења и различитих погледа подстиче да и сами напредујете и померате своје кулинарске границе?
Ненад: Апсолутно. То је и лепота нашег тима, јер смо различити у искуствима и приступима. Неслагања нису конфликт, већ простор за раст. Свако доноси свој угао, а кроз разговоре често сами откривамо нове нијансе укуса и приступа храни.
Када бисте вас троје заједно креирали једно јело које би представљало ову сезону, како би оно изгледало и које укусе би носило да дочара њен карактер?
Љубица: Мислим да би то била велика конфузија на тањиру. Ненад веома воли слатко, Филип више традиционалну кухињу, а ја модерне технике. Када бисмо све то спојили убеђена сам да бисмо направили нешто много добро. Ко зна, можда до краја сезоне и спремимо неко изненађење за све.
Филип: Било би то јело које спаја храброст и носталгију. Можда реинтерпретација нечега традиционалног, али кроз савремену технику и естетску смиреност - јело које има душу, али и прецизност. Рецимо, реинтерпретација сарме у fine dining формату: слојевито, комплексно, али и топло, познато и емотивно. Као ова сезона - аутентична, искрена и пуна карактера.
Ивана Јапунџа
