РЕЗОН: Пауновић за успех стигао прекасно, за ФСС прерано

Пише: Милорад Бојовић

Вељка Пауновића још није требало именовати за селектора фудбалске репрезентације. Требало је сачекати још неких 10 година. Да сви играчи из златне генерације, коју је предводио 2015. на Новом Зеланду, оду у пензију. И тек тада, кад их оставе све спозноруше, а почну да их черупају преваранти прерушени у инвеститоре и саветнике, Пауновића би требало довести, да оствари једини резултат по мери Фудбалског савеза - тотални фијаско!

Пауновић нема више никакву шансу. Та шанса је прокоцкана пре 10 година. Његови пулени су претворени у машине за прање и бројање пара. Да су га именовали 21. јуна 2015. док су играчи јурили за лоптом да би се доказали друштву из кварта, можда је и могао нешто да уради. 

Али, господари српског фудбала су одлучили другачије. Пауновићеву екипу су киднаповали и распродали по белом свету. На кормило репрезентације довођени су људи, по њиховим мерилима. Да екипу састављају и воде да би играчи за њих зарађивали паре у купопродајним комбинацијама, а не да би оставили срце на терену, и обрадовали нацију. Неуспех српског фудбала је формула личног профита, малобројне интересне групе. Зато Пауновића доводе тек сада. Њима не одговара успех. Успех би разоткрио сву погубност њиховог деловања. Све што су радили претходних 35 година било би огољено и означено јединим могућим знаком - губитништвом. И сви би знали да су они одговорни за све промашаје. Да су уништили сијасет великих прилика. Гомилу изузетних шанси. Из личне сујете. И себичних приватних интереса. То је хоботница сачињена од менаџера, посредника, адвоката, и других мештетара. Она функционише све док талентоване дечаке не претворе у окореле произвођаче баснословних провизија. Кад им у грудима уместо срца почне да куца калкулатор, посао је завршен. Шансе да се оствари национали спортски успех, који би задовољио наде навијача, постају минималне. Али, количина пара која се слива у џепове њихових постаје максимална. 

Има неко време, челници ФК „Партизан” тражили су од председника државе да им помогне да плате огромне губитке. И то су правдали опасношћу да ће Партизан пропасти. Да сам на његовом месту не бих им дао динара. Пустио бих да пропадну. Шта више да вам дамо као друштво? Као народ? Више од 90 одсто државног новца за спорт одлази на фудбал. А народ никакву сатисфакцију од тога нема. Кад год сте могли да победите, ви сте изгубили. Кад год сте имали прилику да докажете да сте бедници без трунке морала, непогрешиво сте то потврдили. Атлетичари који на свим великим такмичењима, освајају најсјаније медаље, тренирају у мраку, јер ви нећете да им укључите рефлекторе. Приморавате талентовану децу да тренирају по највећим врућинама, да се не би повређивала у помрчини. Ваше једно путовање кошта више од свих новаца које годишње потроше успешни атлетичари и други спортисти. 

Неуспех српског фудбала је формула личног профита, малобројне интересне групе. Зато Пауновића доводе тек сада. Њима не одговара успех. Успех би разоткрио сву погубност њиховог деловања. Све што су радили претходних 35 година било би огољено и означено јединим могућим знаком - губитништвом

Ко сте ви да тражите још народних пара? Увели сте данак у крви. Откупљујете децу од њихових сиромашних очева и мајки, да би од њих правили лични банкомат. И кад постану потрошена монета, онда их одбацујете као крпу. И окрећете се потрази за новим јањичарима, које тражите још у пионирском узрасту. 

Недавно смо изгубили од Албаније, чувене фудбалске велесиле. Уместо да поднесте колективну оставку, и да замолите народ да вам опрости, ви сте објашњавали како су услови били тешки, и очекивања навијача велика. Да вас питам, кога можете да победите, ако не можете Албанију? Можда Палау? А можда ни њих!

За ваш шибицарски ментални склоп сви су јаки. Нико као ви није огрезао у комбинације и шеме. Нико није тако здушно и предано радио против фудбалских нада и интереса свог народа, као ви. И наставићете исто да се понашате и у будућности.

Хтели сте да ме тужите 2015. године, кад сам написао да вас све треба ухапсити ако златну младу репрезентацију одмах не преворите у А селекцију, а Пауновића у њиховог селектора. 

Тада, пет дана након освајања златне медаље написао сам да снага сваке државе и народа почива на три стуба. Три котве поноса. Цркви, војсци и спорту. И да је српска леволиберална елита уништила сва три. Чекали су Павлову смрт да цркву претворе у деоничарско друштво. Компанију с ограниченом одговорношћу, тајним рачунима, и још тајнијим склоностима појединих светих отаца. У војску су убацивали плаћене убице да ликвидирају честите младиће. Остављајући у крвавом потпису само једну поруку. Страх. Панику за мајке и очеве. Гађење за остатак народа. Фудбал су убијали натенане. Черече га и транжирају већ 35 година. Униформа је постала синоним смрти. Мантија егземплар расипништва и разврата. Спорт, пре свега фудбал, инсигнија немоћи. Метафора криминала. 

Мале су шансе да Пауновић оствари макар и делић успеха из 2015. Али, кривица неће лежати на њему. Одговорне треба потражити тамо где бораве претходних 35 година. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу