ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН ТАНЕСКИ, ПРЕВОДИЛАЦ У разноликости треба уживати
Звонко Танеским, универзитетски професор и преводилац са македонског и српског, који већ дуго живи у Братислави, у разговору за „Дневник” истиче да културне везе између Словачке и Балкана имају дугу традицију и сежу у далеку прошлост.
– Постоји много научних студија са обе стране које о томе сведоче. Имамо заједничко ћирило-методско наслеђе, блиске везе између интелектуалаца у периоду препорода и романтизма, студијске и преводилачке боравке у савремено доба, као и бројне заједничке пројекте из области хуманистичких наука – наводи професор Танески.
Како је човеку са Балкана у Словачкој? Шта Вас је највише изненадило или освојило у словачкој култури?
– Пошто сам у Словачкој скоро 20 година, са малим прекидима, словачка култура ми је толико прирасла срцу да бих без проблема могао да заувек останем тамо. Данас ме готово ништа не изненађује. Све доживљавам као део словачког менталитета и културног контекста у ком живим и људи са којима се свакодневно окружујем. Свестан сам да нигде нема савршених услова за рад и благостање, па човек сам себи одређује приоритете.
Имате ли утисак да се данас културна размена између Балкана и Словачке интензивира?
– Наравно, могућности за културну и научну размену у данашњем глобализованом свету без граница су велике и углавном су добро искоришћене. У последње време има више студената са Балкана на словачким универзитетима, уметници редовно посећују фестивале и резиденције, реализују се билатерални пројекти, боље су запажени и туризам и сл. Имам утисак да прави интерес у овим областима све више остаје на нивоу појединаца или заљубљеника, а немамо шире платформе или механизме који би трајно гарантовале међусобно упознавање и продубљивање наших културних веза.
Свака култура има свој ритам и начин на који говори о радости, патњи и сећању. Како бисте описали балкански и словачки ритам?
– Често се каже да је Балкан темпераментнији и експресивнији од Средње Европе, али моје животно искуство потврђују да се и тај стереотип често може оповргнути, понекад изузеци потврђују правило. Треба избегавати генерализацију и судити према појединачним случајевима. Балкан је можда у људској и породичној комуникацији отворенији и искренији, људи тамо живе са више хедонизма и мање стреса, независно од животних услова. Међутим, таква опуштеност овде, у Словачкој, може бити погрешно схваћена. Ове се генерално очекује да сви морају увек и готово подједнако да доживе динамику животног вртлога.
Обогаћују ме књижевне резиденције
Културне везе често опстају и када политичке или географске границе нестају. Примећујете ли данас нове облике повезивања Балкана и Словачке, на пример кроз језик или уметничку размену?
– Драго ми је што постоје колико-толико успостављене могућности интензивнијег повезивања Балкана и Словачке. Њихов интензитет зависи од афинитета укључених страна. И ја лично се трудим да учествујем у стручним скуповима преко академских мрежа Erasmus+ i CEEPUS на балканским универзитетима као и на књижевним резиденцијама. То ме обогаћује, мада су те активности понекад напорне и административно захтевне, али сам ипак захвалан на пријатним контактима са људима које упознајем и с којима често започињем и професионалну сарадњу.
Балкан и Словачка су региони са компликованом историјом, али су сачували снажан осећај за приповедање и причу. Видите ли у њиховим приповедачким традицијама (усменим, књижевним, музичким) неке заједничке мотиве који опстају до данас?
– И у овој области има много сличности. Постмодернизам, феминизам, хисториографска метафикција, као и експериментална (хибридна) проза, поезија и драма значајно су допринели да приче на оба краја буду снажне, понекад и бруталне. Језик се вулгаризује, а књижевни протаго- нисти и антихероји доживљавају снажне катарзичне ефекте у решавању замки савременог (често опасног) постојања, што рефлектује тешки живот у окружењу убрзаног капиталистичког света.
Језик није само средство комуникације, већ и начин како се културе међусобно додирују — преко речи, слика и ритма мишљења. Хајде да посматрамо језик као мост…
– Језички мостови треба да повезују и приближавају обале. Ритмови словачког језика и балканских језика нису увек исти, али то уопште не смета, треба уживати у разноликости - не гледати је као претњу - и тражити јединство у мноштву. На крају крајева језик доброте увек нађе пут и зато би требало да будемо спремни да заједно створимо нешто лепо што ће нам проширити духовне видике и помоћи нам да напредујемо.
Теодора Белић