ЕКСПЕРИМЕНТ ОТКРИВА: ШУМЕ ЛЕЧЕ, А ЖИВОТ У ГРАДУ ДОНОСИ ЗДРАВСТВЕНЕ ПРОБЛЕМЕ! Ево шта о ПОГОРШАЊУ ЗДРАВЉА ЉУДИ каже наука
Хронични стрес је у порасту, а то је резултат еволуцијског несклада који наша тела и мозгови, прилагођени стотинама хиљада година живота условима ловаца-скупљача, доживљавају у индустријализованим, урбаним окружењима. То тврди Kолин Шо, еволуциони антрополог и шеф истраживачке групе за људску еволуциону екофизиологију (HEEP) на Универитету у Цириху.
- Током највећег дела еволуционе историје Хомо сапиенса, различита природна окружења дефинисала су параметре у оквиру којих је селекција обликовала људску биологију. Иако су људске промене биосфере на Земљи приметне током 10.000 година, брзина и обим промена драматично су убрзани од почетка Индустријске револуције у касном 18. веку – навели су Шо и Данијел Лонгман са Универзитета у Лафбору у студији објављеној у журналу Biological Reviews.
Индустријализација је толико дубоко изменила наша природна станишта, подстичући брзу урбану експанзију, повећавајући зависност од фосилних горива и доводећи до загађења животне средине, деградације екосистема и губитка биодиверзитета.
Индустријализација и капацитет адаптације
- Данас већина светске популације живи у високо индустријализованим урбаним подручјима. Ова нова примарна људска станишта суштински се разликују од природних станишта наших предака, стварајући нове еколошке изазове док им, истовремено, недостају кључне природне одлике повезане са здрављем и функционисањем. Иако је адаптивни капацитет људи омогућио опстанак у разноликим и променљивим условима животне средине, тај капацитет је ограничен. Могуће је да брза индустријализација нашег станишта надмашује наш адаптивни капацитет и намеће селективне притиске који угрожавају нашу способност еволуције – написали су аутори и додали:
- Све већи број посматрачких и експерименталних доказа сугерише да индустријализација негативно утиче на кључне биолошке функције неопходне за преживљавање и репродукцију, а самим тим и на еволуцијску способност. Kонкретно, загађење животне средине које проистиче директно из индустријских активности (нпр. загађење ваздуха, бука и светлосно загађење, акумулација микропластике) повезано је са нарушеним репродуктивним, имунолошким, когнитивним и физичким функцијама. Хронична активација система одговора на стрес, која додатно нарушава ове биолошке функције, такође се чини израженијом у индустријализованим подручјима.
Kолин Шо и његов тим спровели су експерименте у којима су водили 160 људи на тросатни боравак у различитим окружењима, а онда им, пре и после боравка у природном или урбаном окружењу, мерили различите биомаркере из крви и пљувачке. У шуми су људи имали значајно нижи крвни притисак, бољи имунолошки одговор и били су у бољем психолошком стању, док су у урбаном окружењу имали виши притисак и јаке психолошке и физиолошке реакције стреса, наводи се у тексту на сајту Универзитета у Цириху.
- У шуми смо убедили људе да се спусте на земљу, упрљају, грле дрвеће и играју се са микробиомом земљишта и свим осталим – рекао је Шо.
Он је објаснио да је шума много сличнија окружењу наших предака него окружење у граду. Са еволуцијске тачке гледишта, додао је, индустријализовано, урбанизовано окружење које смо саградили веома је стресно за наша тела, има и физичке и менталне последице.
- Без обзира на то да ли би лекари причали о томе као о лошем здрављу, ми покушавамо да утврдимо еволуцијски контекст да разумемо да ли смо болесни због окружења и какво окружење нам може помоћи у опоравку – рекао је Шо.
Акутни и стални стрес
- Наши пресци су били добро прилагођени да се носе са акутним стресом како би избегли предаторе или се суочили с њима. Борба или бег. Лав би наишао повремено и морали сте бити спремни да се браните – или да бежите. Kључ је у томе да лав опет оде. Такав свеобухватан напор гарантовао је опстанак, али је био веома скуп и захтевао је дуготрајан опоравак – објаснио је Шо.
Овај одговор на акутни стрес био је идеалан за мобилизацију адреналина и кортизола током борбе за опстанак у нашој прошлости. Међутим, он је у нескладу са данашњим непрекидним изазовима.
- Наше тело реагује као да су сви ти стресори лавови. Било да се ради о тешком разговору са партнером или шефом, или о саобраћајној буци, ваш систем реакције на стрес је и даље прилично исти као да се суочавате са лавом за лавом. Kао резултат тога, имате тај веома снажан одговор нервног система, али нема смиривања – рекао је Шо и додао:
- У суштини, постоји парадокс где смо, с једне стране, током последњих три стотине година створили огромно богатство, удобност и здравствену заштиту за велики број људи на планети. Али с друге стране, нека од ових индустријских достигнућа имају прилично штетне ефекте на наше имунолошке, когнитивне, физичке и репродуктивне функције. На пример, од 1950-их година број сперматозоида и стопа њихове покретљивости код мушкараца драстично су опали, што је повезано са пестицидима и хербицидима у храни, али и са микропластиком.
Kако се наводи, заглушујућа бука у граду – мешавина мотора који урличу, воде која прска са точкова и пнеуматских чекића са радова на путу – гуши сваку другу мисао, а цело тело се грчи.
- То је та непрестана стимулација. Нисмо еволуирали да будемо константно стимулисани – навео је Шо.
Прилагођавање на нове услове
Данас се процењује да 4,5 милијарди људи – више од половине светске популације – живи у урбаним срединама. Предвиђа се да ће до 2050. године та бројка порасти на 6,5 милијарди, односно више од две трећине човечанства.
Тешко је поверовати да су се наши мозгови навикли на жонглирање увек новим дигиталним иновацијама, а ипак остали укорењени у праисторијској прошлости када је у питању регулација нашег нервног система. Зашто се нисмо прилагодили условима живота које је наша врста створила?
- Могли бисте рећи да су реакције на стрес које данас видимо облик адаптације. Међутим, биолошка адаптација је веома спора. Дугорочне генетске адаптације су вишегенерацијске. Дакле, то су десетине до стотине хиљада година – рекао је Шо и додао:
- Из еволуцијске перспективе, ако људи умиру од хроничног стреса или болести повезаних са стресом, могли бисте рећи да је то природна селекција на делу. Ако пустите да то траје стотинама генерација, људи би вероватно постали способнији да се носе са хроничним стресом.
Према речима Kолина Шоа, једно решење је да фундаментално промислимо свој однос са природом - третирајући је као кључни здравствени фактор и штитећи или регенеришући просторе који подсећају на оне из наше ловачко-сакупљачке прошлости. Друго решење је пројектовање здравијих, отпорнијих градова.