ЧИЈЕ СУ СВЕ ТЕ СРНЕ, КОШУТЕ , ЈЕЛЕНИ... Изложба сећања на дела Јована Солдатовића на Петроварадинској тврђави

„Причу да уметници рођени у равници носе у крви потребу да усправе свој завичај, научио сам напамет... Има ту нечег озбиљнијег, што нема везе са равницом, него са личном судбином. Човек је у себи више него што уме да замисли на почетку свог хода кроз немушто и немогуће. Он носи страст питања и издужује ум у окомите дубине. То значи да носи под лобањом гравитацију космоса, а не земљине кугле. Солдатовић је један од тих усправних доказа. Он поседује тај неспокој, ту даровитост циља да из сопственог семена клија у правцу светлости, тражећи бесконачно у садржини коначног: облик у коме бивају надмашени праоблици”, написао је својевремено Мирослав Антић.

Солдатовић је завршио гимназију у Новом Саду (1939), уписао се на Архтектонски одсек Техничког факултета у Београду (1940), постао сарадник народноослободилачког покрета (1941), а од 1943. био је учесник народноослободилачке борбе. По завршетку рата у Београду је студирао вајарство (од 1945) у класи професора Томе Росандића, чији је сарадник постао у Државној мајсторско радионици (1949). Прву самосталну изложбу скулптуре приредио је у београдској галерији „Графички колектив” (1952). Исте године у Новом Саду учествује у организацији и отварању Ликовног одсека Више педагошке школе, као и у иницијативи за отварање уметничких атељеа на Петроварадинској
тврђави, која је постала једна од данас највећих ликовних колонија у свету.
Солдатовић је током дуге и богате уметничке каријере доживео славу и јавно признање за свој рад. Аутор је близу стотину импозантних споменика у Новом Саду, али и на простору некадашње Југославији, као и биста знаменитих људи и скулптура. Његов споменик „Породица“ на кеју (1971) посвећен жртвама новосадске рације, „Разиграни коњи“(1973) на Новосадском сајму, „Борбе јелена” (1965) на Петроварадинској тврђави, „Ђура Јакшић“ (1982) у Дунавском парку, само су нека од његових најзначајнијих дела и трајних обележја Новог Сада. Међу његовим упечатљивим делима су и споменик борцима НОР-а на Тиси код Жабља (1962), импозатни споменици Арсенију Чарнојевићу у Ибарском Колашину, Бранку Радичевићу на Стражилову, Јовану Стерији Поповићу у
Вршцу, 40 скулптура на Сремском фронту.

Аутор је великог броја скулптура срна, кошута, јелена, рода, коња које су постављене широм некадашње Југославије. У парку испред зграде Уједињених нација у Њујорку је његова скулптура „Двоје“. Своје стваралаштво је представио на четрдесет и осам самосталних изложби код нас и у свету. Награђен је са двадесет и четири одличја, међу којима су Награда „Политике“ за ликовну уметност (1958), Октобарска награда Новог Сада (1962), Награда Октобарског салона у Београду (1970), Повеља града Новог Сада (1981), Орден заслуга за народ са златном звездом (1986) и Вукова награда (1999).
Као друштвено активна личност, Јован Солдатовић је 1952. учествовао у успостављању ликовног одсека Више педагошке школе у Новом Саду – који се касније развио у Академију уметности где је био први професор вајарства. Осим тога, Солдатовић је са неколицином новосадских савремених уметника био и један од оснивача Завичајне галерије Музеја града Новог Сада. Галерија је основана 1963. године на иницијативу управника и кустоса Музеја заједно са новосадским уметницима, са циљем да проучава, чува и интерпретира дела савремене ликовне и примењене уметности у Новом Саду. Данас уметнички фонд Завичајне галерије садржи преко 3.300 дела и представља најцеловитију јавну колекцију новосадске уметности која је настајала током више од
пола века.
Изложба „Мементо 2005 – 2025” траје до 9. децембра а галерија „Ликовни круг” је отворена од среде до недеље између 11 и 14 часова.