БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: МАРТИНЦИ Село цара Трајана, али не оног с козјим ушима

Као и суседни Кузмин и Мартинци су у протеклих пар деценија изгубили доста становника. Са 4.369 на попису 1961. село се скоро преполовило - пало на 2.590 житеља колико их је било на попису 2022. Велики број празних куће од који су неке и полусрушене говори да није помогла ни близина Сремске Митровице и највећег села у Срему - Лаћарка, који је са друге стране растао из пописа у попис па је 2002. имао рекордних 10.893 становника. Сада их је нешто мање али и даље много - 9.278 према попису из 2022. Занимљиво, на попису 1948. Лаћарак и Мартинци су имали готово идентичан број становника а данас их је Лаћарак три и по пута већи.

Мартинце историјски извори помињу још у предтурско време, 1445. године. За време Римског царства место се звало Будалија а ту је 201. године рођен први римски цар са простора данашње Србије Трајан Деције.

Отац му је био официр, а мајка Херенија Етрусцила је старог италског порекла. Иако је био староседелачког порекла, определио се за војну каријеру и због своје храбрости и одлучности напредовао је од нижег официра до заповедника римске војске. Између 234 – 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Омиљен међу војницима, ушао је у 249. године у грађански рат са функцијом перфекта града Рима. Побеђује Филипа Арбљанина у бици код Вероне и од војске бива избран за цара. У јесен исте године Трајан Деције је стигао у Рим, где је формално постао римски цар. Почео је реформе и унапређивање државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.

Током своје кратке владавине Трајан Деције је ратовао против Гота који су прелазили Дунав да би пљачкали по Мезији и Тракији. Рат је трајао током 250. и 251. године. Готи су опсели Никопољ, али их је римска војска тада изненадила, па су побегли. Убрзо су поразили Римљане, које је предводио Деције Трајан. Први пут у историји римски цар је побегао пред варварима. Остроготи су онда опсели и освојили Филипопољ. Тада се Тит Јулије Приск прогласио за цара под заштитом Гота. Они су се ипак доста исцрпили приликом опсаде Филипопоља и тако је Деције Трајан могао да пређе у офанзиву. Варвари су се повлачили и до битке је дошло у мочварној области данашње Добруџе, у близини Абрита 1. јула 251. Тада је на почетку битке Хереније Етрускус, син Трајана Деција, био убијен, а убрзо је та судбина задесила и цара. Римљани су били тешко поражени. Трајан Деције је постао тако први римски цар који је био убијен у бици. Убрзо је деификован, заједно са сином.

Међутим, за цара Трајана који у народном предању има козије уши нема доказа да је икада постојао и да има било какве везе са овим римским Трајаном. Ако је вероватно његовом савременику вајару који му је направио бисту - његове уши нису биле шиљасте.

Мартинци су били насељени и у време Турака, као и у аустријско време. Тада се први пут помињу под овим именом (1734). Положај на граници две геоморфолошке целине и окружење добрим земљама, омогућили су развој великог и богатог насеља.

Некадашња станица “Оријент експреса”

Железничка станица Мартинци отворена је за саобраћај 7. октобра 1891. Налази се на 94,1 км од Београда, између станица Кузмин и Лаћарак. Од 1885. кроз село су пролазили чувени возови “Оријент експрес” и „Симплон Оријент” на свом пут од Париза ка Цариграду и назад. Иако га Агата Кристи не помиње у свом славном роману, изазовно је замислити сремске паоре како крајем 19. века кроз прозор гледају неке од најбогатијих људи Европе који путују ка мистичном Цариграду.

Данас је зграда Железничке станице Мартинци једна од ретких сасвим уређених у Војводини. Свеже окречена и перфектно одржавана. Возови из ње полазе 14 пута, 7 пута у правцу Шида и 7 пута у правцу Руме, Старе Пазове и Београда.

Црква Светог Николе у центру села изграђена је у другој половини 18. века. Изградња торња започета је 1766, 20 година касније, храм је добио иконостас а 1780-их украшена је унутрашњост цркве. Радови на обнови богомоље спроведени су 1988. Спољашњост цркве је „освежена“ последњих година. Црква поседује хорску галерију у западном делу наоса. Иконостас је настао 1780-их у духу барока и рококоа, има изузетну резбарију. Иконе осликао Мојсеј Суботић.

Гробљем у Мартинцима доминира капела породице Жилић саграђена од камена и црвене опеке. Поред капеле је гроб још једног Жилића који је млад преминуо: “Имам сина као бела вила. Црна земља од мајке га скрила. Од мајке од сестрице, сунца јарког мале жељанице. Кукај, плачи моја мила мати, Бог једини судбу нек наплати. Ко прочита сузу нека лије, штранга на врат џабе дошла није!”, пише на споменику Маринка Жилића Мише који је дигао руку на себе у 24. години.

У другом наставку репортаже из овог села читајте о обичају Терања Божића, који су мештани обновили; историјату ФК Борац, једног од најстаријих клубова у Срему; Мартиначкој буни и трагичној судбини брата и сестре Јованке и Саве Габошац као и њихове мајке која је чувши за смрт своје деце скочила у бунар у затворском дворишту.