(ФОТО) ОВО ЈЕ НАЈСТАРИЈА КУЋА У ЦЕНТРУ НОВОГ САДА „Kод белог лава“ већ два и по века чува историју ПАМТИ МИТРОПОЛИТЕ, ТРЧИКУ, ПОПЛАВЕ...

Једноспратна, ненаметљива али у самом епицентру гласних градских токова, ова кућа већ вековима посматра промене око себе — од барокних раноранилаца, преко класицистичких поправки после Буне, све до туристичких гужви на белосветским језицима данашњице. Није ни чудо јер, веровали или не, сматра се да је то најстарија очувана кућа у граду…

Подигнута је почетком XVIII века и у архиву се први пут појављује 1720. године. Грађена је на начин типичан за војничке куће у Петроварадинском подграђу, што јој даје посебну ноту једноставне чврстине. 

Њен први познати становник био је сапунџија Стојан Маслак — човек који јој је, спрам оновремене моде, дао име кућа „Код белог лава“. Зашто баш лав, и то бели, остало је непознато. Данас се тај назив готово нигде не користи и многи туда пролазе не знајући ништа о томе.

Касније имање прелази у руке Емануела Јанковића, књижара и штампара који 1790. отвара прву штампарију у Новом Саду. Тако кућа улази у своје “просветитељско” поглавље.

Кућа која је победила Дунав

Велика поплава 1876. године потопила је готово целу Дунавску улицу и мутна река је навирала све до половине њеног профила. Ипак, кућа „код белог лава“ остала је углавном на сувом, као да ју је прастара конструкција штитила боље од савремених брана. Те исте године у посед објекта улази породица митрополита Стефана Стратимировића из Кулпина и недуго затим на фасади окренутој ка Дунавској улици појављује се прва улична светиљка. 

Овај детаљ забележен је на фотографији из осамдесетих година XIX века — једној од оних које изазивају романтичну језу, јер пред собом имате призор града који тек учи како да светли у мраку.

Улазак у XX век доноси нове промене. На старим фотографијама с почетка 1900-их види се дотад незамисливо модернизована улично оријентисана страна куће, укључујући и елегантан дрвени портал локала у којем је 1905. радила књижара Милана Ивковића.

Трамваји, стубови и велики трговци

Крај 1911. године обележава долазак трамваја у Нови Сад. На самом углу поред ове куће постављен је велики стуб за струјне каблове, а шине су се укрштале буквално испред улаза. Туда је пролазио чувени “трчика”, шкрипави градски понос који је спајао Дунавску са данашњом Змај Јовином и Милетићевом улицом.

У то време, тачније, 1910. године, кућу купује и један од најпознатијих војвођанских велепоседника — Лазар Дунђерски. Његов потпис на власничким листовима задржао се до 1940, када имање преузимају банкар Самуило Кертес, његов зет Корнал Франк, индустријалац, и трговац Хиршенхаузер.

Архитектура као загонетка времена

Основа куће обликована је попут неправилног ћириличног слова „П“. Једна фасада гледа на Дунавску, друга на Змај Јовину, али обе су помало изломљене, пратећи стару уличну матрицу која више говори о прошлости града него о самом објекту.

Колски улаз из Змај Јовине посебно привлачи поглед: широк, обликован профилисаним каменим блоковима, са плитким сегментним луком и робустним каменим браницима који као да шапућу: “овуда су пролазиле кочије”.

На спрату Змај Јовине фасаде налази се пет двокрилних прозора, скромно уоквирених малтером, са архитравним фронтонима које носе витке конзоле. Дунавска страна има седам складно распоређених вертикала — једнако правоугаоних отвора у приземљу и елегантних прозора на спрату. И на једној и на другој страни орнаментика је уједначена: солбанци, једноставни рамови, ситни архитектонски нагласци; који зграду стављају у ранг лепих, али ненаметљивих градских старина.

Унутра, приземље и подрум почивају на сводовима — полуобличастим, сферним и коритастим. Дворишна фасада крије мали архитектонски драгуљ: наткриљени комуникациони балкон, који се при крају крила спаја мостом. Двориште је уско, скромно, али повезано капијом са двориштем суседне куће у Дунавској улици, у духу старих градских блокова где је све некако било “иза ћошка”.

А можда најнеобичнији елемент целе куће налази се тамо где га најмање очекујете — у левом зиду колског пролаза. Бунар на чекрк, оригиналан и готово музејски, иако одавно ван употребе, стоји попут сведока времена када се вода у куће вукла ручно, а не притиском прекидача.

Кровови уличних крила данас су на две воде, док је дворишни на једну. Покрива их стари, добри бибер цреп. Конструкција крова потиче из периода након Буне — иако није оригинална, вероватно је врло слична крову куће у Змај Јовиној 25а, што даје додатну нит континуитета овом делу центра.

Век после рата — крај једновласничке приче

После Другог светског рата, наступила су друга времена. Зграда више никада није имала једног јединог власника. Судбина објекта раслојила се слично као и судбина многих старих градских кућа — подељена је на мање стамбене јединице које су населили неки други људи, док је у уличне локале стигла нека нова, модернија роба. Без икаквог увида у њену историју, млади ће је сигурно препознати као кућу у којој је већ годинама смештен Ирисх пуб и ништа више. 

Данас живи стари Новосађани је вероватно понајвише памте по великој продавници некадашњег новосадског текстилног гиганта Новитета. Те продавнице, наравно, тамо одавно нема, а нема више ни самог Новитета који је, упропашћен и заборављен у транзицији, напокон и потпуно срушен да би уступио место још једном у низу безличних монструма од бетона и стакла, јер бизнис је бизнис.

Ипак, за разлику од Новитета, кућа у којој је некада био и даље упорно и поносно стоји на углу где се сударају историја и савремени пулс града. Надајмо се да ћемо, за промену, имати довољно памети да ово прво очувамо испред другог...

Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.