"ШУТ" УПАЛИО ЕКОЛОШКИ АЛАРМ Код нас заврши на ДЕПОНИЈАМА И НАЦИОНАЛНИМ ПАРКОВИМА, А ЕВО КО ГА РЕЦИКЛИРА

Рециклажом грађевинског отпада до уштеде природних ресурса

Да парадокс буде већи кривица се не може свалити само на грађевинаре јер у Србији, поред Винче, још две легалне депоније на које може да се одложи грађевински отпад. То би практично значило да макар у Београду овог отпада не би требало да буде међутим, то није тако јер због недостатка инспектора, казне су готово реткост.

За разлику од Србије таква пракса у Европи није присутна јер се овај отпад третира као еколошки проблем и регулативе су веома строге јер је опасан и за животну средину. Наиме, процењује се да је грађевинска индустрија одговорна за 40 одсто емисија гасова са ефектом стаклене баште и за 75 одсто потрошње природних ресурса – камена, песка, гвожђа, дрвета. Због тога директиве налажу што већи степен рециклаже овог отпада која смањује потрошњу природних ресурса, попут камена, песка, гвожђа, дрвета али и количине депонованог отпада. 

Према тим документима, најмање 70 одсто грађевинског отпада мора поново да се употреби, а ми смо тренутно на мање од пет одсто. Са таквим процентом смо на зачељу Европе, што је аларм како за стручњаке тако и екологе.

Ово тим пре што је грађевинска индустрија у Србији у успону, према подацима РЗС у БДП учествује са преко 5,7 посто, а постоје процене да ће наредних година бити и већа, што значи, ако се нешто не предузме, и да ће и количине овог отпада да расту чиме се додатно може угрозити животна средина.

Рециклира се само оно што је исплативо

Тога је свесна и Влада Србије, која не баш добро стање у овој области констатује и у Програму управљања отпадом за период 2022. - 2031. године.

- У Србији тренутно не постоји пракса одвојеног сакупљања отпада од грађења и рушења, и шема за његову рециклажу. Рециклирају се само мале количине отпада од грађења и рушења и асфалта, примера ради у 2018. години мање од 1.000 тона. Иако постоји генерална законска обавеза да произвођач одвојено прикупља настали отпад и сортира га у складу с будућим третманом, ова одредба није на снази јер недостају подзаконски акти. Зато се углавном рециклира отпад високе економске вредности, попут метала, док се други потенцијално рециклабилни материјали одлажу на депоније или чешће завршавају на нелегалним локацијама - наводи се у Програму.

Пошто не постоје обавезе одвојеног сакупљања, такво стање повећава степен загађења али и смањује могућности рециклирања.

- Према подацима РЗС 2020. године је генерисано 729.000 тона отпада од грађења и рушења. Међутим, ако се примени поређење са количинама отпада од грађења и рушења у земљама ЕУ, количине су вишеструко веће односно потенцијал је од 1,6 милиона до 3,6 милиона тона. Ови износи израчунати су на основу претпоставке узимајући у обзир укупни промет у грађевинарству, укупне инвестиције у изградњу зграда, БДП грађевинског сектора, грађевинску активност извођача радова на територији Србије и површину порушених станова - наводи Влада у свом програму.

Србији недостаје 26 постројења за третман грађевинског отпада

Овакво стање запало је за око и Бриселу који је у својим упутствима упозорио Србију да би морала хитно да реагује и да што пре створи инфраструктурне претпоставке за адекватно третирање грађевинског отпада. Ако не остане мртво слово на папиру, ситуација би могла да буде боља до 2029. године када са садашњих пет рециклажом требало да се поново искористи до 40 посто грађевинског отпада.

- Kоначни циљ је третман 70% отпада од грађења и рушења до краја 2034. године. Неконтаминирана земља и други природни материјал, ископан у току изградње, није укључен у ових 40%, односно 70%. Да би се до тога стигло, требало би да се на регионалном нивоу успоставе локације са мобилним постројењима за третман отпада,укупно 26, и то од стране приватног сектора.При том и за складиштење овог отпада након третмана мора да обезбеди свака локална самоуправа при чему се морају створити услови да азбест од рушења се мора одлагати у посебним деловима регионалних санитарних депонија - стоји у Програму.

Да ли ће ове али и друге активности, које би требало да коштају 15.5 милиона евра, померити Србију са европског дна по рециклажи грађевинског отпада за сада је неизвесно али оно што је извесно то је да не сме да се направи ниједан погрешан корак јер у противном, заостатак ће бити још већи.

Управљање грађевинским отпадом као услов за добијање употребне дозволе

Да је задатак тежак показују и подаци Европске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу из којих се види да Финска рециклира 99,9 одсто а Немачка 90 одсто грађевинског отпада. Другим речима они буквално рециклирају сав грађевински отпад који има широк дијапазон материјала – од челика, алуминијума, бакра, бетона, цигле, што је за Србију за сада научна фантастика.

Додуше, Правилник о уређењу, управљању, одлагању и депоновању грађевинског отпада у току извођења радова значајан је корак у целом процесу, који је усвојен прошле године и усклађен са изменама Закона о планирању и изградњи. По овом документу, услов за добијање употребне дозволе инвеститора, је достављање документа о кретању и складиштењу грађевинског отпада.

Међутим, оно што је спорно у овој доброј намери је то што ако у окружењу од 50 километара, у односу на локацију изградње објекта не постоји лиценцирани оператер постројења за третман, односно складиштење отпада, инвеститор нема обавезу да уз захтев за издавање употребне дозволе приложи документ о кретању отпада. Другим речима, пошто је број легалних депонија занемарљив и овај пропис не важи за све.

Извор: Блиц