БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Избиште (2) Издаја Уче Немцима још увек актуелна тема
У првом делу приче о Избишту описао сам динамичну прошлост овог села у 18. и 19. веку, у наставку неке занимљивости из међуратне и ратне историје места.
На општинским изборима у Избишту 1927. следећи је резултат: радикали - 229 куглица (11 места), самосталне демократе - 282 (18) и земљорадници 61 глас (2 места). Власт су добиле Самосталне демократе а победи је изгледа допринео велики збор демократа на тргу у Избишту одржан годину дана раније, марта 1926. на којем је наступао лично страначки лидер адвокат Светозар Прибићевић.
Село је у том периоду имало веома динамичан друштвени живот.
На Народном универзитету који је постојао у Избишту 1929. једно од предавања под називом “Смисао и значај детињства” држао је др Бранислав Крстић. Средином јануара 1930. изгорео је у Избишту млин мештанина Живе Зрењанина, намерном паљевином током ноћи. Власник је од осигурања наплатио милион динара, мада штета је била процењена на два милиона. Августа 1930. године основано Добровољно ватрогасно друштво у Избишту, на иницијативу учитеља Петра Путника…
Свакако најпознатији мештанин Избишта је Жарко Зрењанин Уча по којем је 1946. име добио највећи град у Банату, дотадашњи Петроград. Био је револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у Војводини и народни херој Југославије.
Погинуо је у сукобу са окупаторским снагама, које су новембра 1942. године опколиле кућу у селу Павлиш, у којој се налазио. Околности под којима се то догодило веома су занимљиве и драматичне, готово филмске о којима се дан данас говори.
Крајем октобра 1942. године, по пријему позива да крене пут Босне до Врховног штаба и ЦК КПЈ, Жарко Зрењанин је заједно са Страхињом Стефановићем дошао у родно село Избиште, одакле се пребацио у село Павлиш, код Вршца, у кућу Славка Никина. Да би обезбедио средства за пут, одлучио се да преко курира позове професорку књижевности Загорку Зорку Рокнић-Крагић, удовицу свог пријатеља и члана КПЈ Васе Рокнића, који је био стрељан септембра 1941. године. По пријему вести, она је 3. новембра дошла у Павлиш и сусрела се са Жарком, који ју је замолио да му обезбеди новац и одело за пут. По повратку у Вршац Зорка је о сусрету са Зрењанином обавестила свога брата, од ког је добила савет да одмах о овоме обавести команданта Банатске државне страже у Вршцу капетана Оскара Лангера, што она и чини.
Због издаје Зорка Рокнић-Крагић је била стрељана након ослобођења, 24. децембра 1944. Пошто је стрељана без суђења, рехабилитована је 2016. године одлуком панчевачког суда.
По пријему вести да се у Павлишу налази најпознатији Банатски бегунац – „црвени генерал” Жарко Зрењанин, капетан Лангер је одмах обавестио команданта Банатске државне страже, генерала Франца Рајта. Исте вечери у Вршац је из Великог Бечкерека дошао командант јавне безбедности за Банат, Јурај Шпилер, са својом ударном групом агената и одмах се сусрео са Зорком Крагић. Током читаве ноћи, они су разрађивали план акције, а генерал Рајт је захтевао да Жарко буде ухваћен жив.
Брат и сестра народни хероји
Народни херој Иса Јовановић рођен је 24. априла 1906. у Избишту. Потиче из земљорадничке породице. Његова рођена сестра Анђелија-Анђа, такође је била активна у радничком и револуционарном покрету.
Била је прва жена Александра Ранковића и погинула је јуна 1942. године у Гацком, као борац Друге пролетерске бригаде, а после рата је проглашена за народног хероја Југославије. Иса Јовановић је за разлику од друга два народна хероја из овог села (Жарка Зрењанина и Анђе Ранковић) преживео Други светски рат и у социјалистичкој Југославији је до своје смрти 1983. обављао бројне значајне функције, између остали био је на челу Скупштине АП Војводине и Народне скупштине НР Србије као и члан Савета федерације.
Не очекујући ништа лоше, Жарко и Страхиња су читаву ноћ провели у разговору. Жарко је Страхињи дао последња упутства око даљег руковођења ослободилачком борбом у Банату. У зору 4. новембра 1942, очекивали су долазак Зорке Крагнић, са оделом и новцем, као и долазак курира Станислава Ивкова, са којим је Жарко требало да пође у Срем, а одатле у Босну…
Сам почетак акције почео је сасвим случајно - једна жена из комшилука, Вука Никић (1892-1942), кренула је из своје куће на њиву и на кућном прагу убио ју је један од војника јер је помислио да се Жарко Зрењанин прерушио у жену. Када су у кући чули пуцањ, схватили су да су опкољени. Како би поштедели своје домаћине Лепосаву Кнежевић и Славка Никина и остале укућане, одлучили су да агентима не пружају јак отпор. Одмах су отпочели цепање и паљење целокупне архиве, која се код њих налазила, а потом покушали да изађу из куће и побегну преко баште.
Одмах по изласку из куће, Жарка и Страхињу дочекао је митраљески рафал. Жарко је бацио бомбу у правцу из кога долазе пуцњи, те су потом покушали да крену ка башти, али су и одатле допирали митраљески рафали. Жарко је бацио још једну бомбу, али је тада покошен рафалима. Када је видео да је Жарко страдао, Страхиња се одлучио на самоубиство, како не би био заробљен. Узео је бомбу, ставио под себе и тако погинуо. Полиција је Жарково и Страхињино тело ставила у камион и одвезла у Велики Бечкерек, где је извршена идентификација, а затим су њихова тела сахрањена у масовним гробницама на Багљашу.
За народног хероја Жарко је проглашен 5. децембра 1944. а 2. октобра 1946. Петровград је у његову част преименован у Зрењанин.
Родна кућа Жарка Зрењанина у Избишту налази се у улици која носи његово име, а 1956. је обележена белом мермерном спомен плочом.
