Кроз моје перо
Последње буђење
Текст „Последње буђење” је измишљена и оригинална ауторска прича, инспирисана мотивима књиге „Остали”, британског аутора К. Б. Еверета (Мартин Вејтс).
Не, ово није био само још један од оних кошмара који су је годинама прогонили. Након сваког буђења, узнемиреној и дезоријентисаној, било јој је потребно неколико минута да разазна где се завршава сан, а где почиње јава. У тим сновима, увек изнова, налазила се у уском простору, заробљена у сопственом телу које је осећало сваки покрет који није могла да направи. Тај осећај беспомоћности био јој је и сувише познат. Те ноћи је често пратила киша која је одувек у њој будила немир, а сада је звук олује постајао све јачи, сувише јасан да би био део сна.
Када се пробудила у том мрачном простору, окружена смрдљивом земљом и влажним дрветом, била је свесна да је већ мртва. Не на начин на који су они мислили, али ускоро ће тако и бити. Одавно је престала да вришти. Њени вапаји у помоћ нису се ни могли чути, чак и да није била закопана метрима испод земље, натопљене кишом која је непрестано падала већ сатима. Једино што је осећала био је оштар, пулсирајући бол у прстима, као последица неуспелих покушаја да пробије дрвени сандук који је сада био њен гроб. Ваздуха је било све мање, али уместо страха, грмљавина је у њој пробудила необјашњиви мир. Сасвим је прихватила неизбежност смрти, скоро убеђена да је нико никада неће пронаћи. Мисли су јој лутале, тражећи како је ту завршила, али све што је успела да призове било је сећање на тамну фигуру у сенци која се приближава њеном кревету, а онда је наступила потпуна тама. Иако није могла да се сети ко је он био, била је сигурна да га је већ упознала. Чврсто је заклопила очи и, у очају да се не изгуби у ковитлацу слика свога мозга, непрестано је говорила: „Сети се, сети се, мораш да се сетиш.” Иако јој је понестајало ваздуха, а очи јој полако клонуле, сетила се пригушених гласова који су пробудили оно што је толико очајнички тражила. Страх је почео да навире, дрхтала је од исцрпљености и хладноће, а очи су јој се испуниле сузама. Знала је да нема наде и да јој је највећи страх постала јава. Једва чујни гласови изговарали су њено име у прошлом времену, уз плач и речи опроштаја. Тада је схватила да тама око ње није била место заточеништва, већ њено коначно место починка.
Ивана Јапунџа