(ФОТО) ЗАВИРИТЕ У ЗРЕЊАНИНСКО СЕДИШТЕ ПОРОДИЦЕ АДАМС - ПИНОВУ ВИЛУ: Од раскошне архитектуре до сабласне, тужне сенке ЗАБОРАВЉЕНА ЛЕПОТИЦА

Готово неприметно укљештена између улица и тик уз магистралу, налази се усред Зрењанина као неми сведок једне друге епохе. Саграђена је 1894. године, у време најживље и најзначајније градитељске активности у тадашњем Великом Бечкереку. Подигао ју је Леон Штегервалд, а већ две године касније купио ју је Ференц Данијел, у чијем је власништву остала до 1919. ггодине, а онда је ишла из руке у руку.

Њен шести власник постао је 1928. године Паја Пин, геометар по струци, и Цинцарин по пореклу, по коме је вила и остала упамћена, можда баш зато што је у његовој породици имала најдужи и најдонстојанственији живот. Иако је од 1943. године, када су Немци иселили породицу Пин, променила низ станара, у колективном сећању Зрењанинаца ова кућа остала је везана управо за њихово име.

Пројекат Пинове виле потписао је угледни пештански архитекта Ласло Ђалуш (14. април 1865 – 23. фебруар 1941), ученик Фриђеша Шулека и касније предавач на Мађарској краљевској школи примењених уметности у Будимпешти. Ђалуш је био изузетно плодан градитељ монументалних јавних објеката, али и сакралне архитектуре.

Од 1887. године учествовао је у градњи Матијине цркве и Рибарске куле у Будиму, а као члан Земаљске комисије за културне споменике бавио се и рестаурацијама, међу којима су црква у Јаку, дворац Андрашијевих у Требишову и фрањевачка црква у Братислави. У Будимпешти је пројектовао више јавних и стамбених објеката, махом у духу академизма. Пинова вила је, колико је данас познато, његово једино остварење у Великом Бечкереку.

По стилу и изгледу, Пинова вила се ослања на архитектуру средњег века, а богами такав осећај и изазива ако сте у њеној близини. Иако на први поглед делује необично и издвојено у односу на околину, она није усамљен пример свог времена. Напротив, припада ширем архитектонском правцу који је био прихваћен и негован у другој половини XИX века, када су се историјски стилови свесно користили и обликовали у оквирима тадашњих академских правила.

Вила је пројектована као једноспратна кућа сложене и разуђене основе. Постављена је као слободностојећи угаони објекат, благо повучен од регулационе линије Улице Иве Лоле Рибара и Улице Јована Цвијића. Тај однос према простору нарушен је осамдесетих година прошлог века, када је пробијена магистрала и парцела се нашла на раскрсници три улице, што је трајно изменило првобитни урбанистички контекст у којем је вила настала.

Посебна пажња посвећена је репрезентативности објекта, што је највидљивије на углу зграде, где се налази полукружни испуст у облику куле са купастим кровом и благо закривљеном стрехом. На основу куполе распоређени су мали, четвртасти прозори, постављени у круг. Главни улаз у вилу оријентисан је ка Улици Јована Цвијића. 

Фасада је хоризонтално подељена на приземље и спрат, а прозори су различитих облика – од једноставних правоугаоних до оних са благим готичким луком. Цео спољашњи изглед куће осмишљен је асиметрично, што јој даје динамику и препознатљивост.

Највише пажње посвећено је фасади окренутој ка Улици Иве Лоле Рибара. Њен леви део завршава се степеничастим забатом који подсећа на касноготичке архитектонске форме. У приземљу се налазе два прозора подељена мермерним стубићем, док је на спрату тераса са два прозора и централно постављеним вратима. Ова тераса некада је имала ограду у виду балустраде, док су бочни зидови, у форми парапета, сачувани до данас.

У средишту спратног дела истиче се еркер, који се завршава троугластим забатом. Кров је сложен и разуђен, с кровним прозорима у облику пирамиде, а вила је у прошлости била ограђена ниским зидом од клинкер опеке и оградом од кованог гвожђа. Делови ове ограде штрче и дан-данас, опомињући случајне пролазнике да им не прилазе.

Но, сва ова лепота пада у воду ако данас станете испред Пинове виле. Колико је пропала, показује и тужна табла изнад њеног главног улаза: „МУЗЕЈ ДЕСТРУКЦИЈЕ“. Од потпуне пропасти спасавају је једино добро урађени зидови, а о лепоти ентеријера, који је данас потпуно руиниран, данас сведоче само старе, прастаре фотографије. Раскошно дрвено степениште које је из пространог улазног хола водило на спрат више не постоји, паркет је уништен, а са њим и бројни детаљи ентеријера који су представљали вредне примерке тадашњег занатства.

Са својим оронулим зидовима, празним прозорима и готово сабласном појавом, Пинова вила данас изгледа као да је изашла из архитектонских руку породице Адамс. Управо таква, она снажно подсећа на брзину којом заборављамо сопствену прошлост и немар према вредностима које су некада чиниле идентитет града.

Њена запуштена силуета опомиње да застанемо и запитамо се куда идемо, ако овако изгледа некадашња лепотица која је деценијама била симбол угледа, укуса и амбиције једног времена.

Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.