НИКО НИЈЕ ОЧЕКИВАО ДА ЋЕ ЗЕЦ ПОСТАТИ ХЕРОЈ Код Дори нису били необични апетит и величина колико њено шесто чуло
Човек чији је кућни љубимац био необично велики зец, фламански џиновски кунић, први пут се упознао са животињом ове врсте на Трак фесту у Питербору (Енглеска) 2002. године.
Док је обилазио експонате, стигао је до шатора у коме су биле стотине највећих кунића ове врсте. Како је изјавио, он никад дотад није чуо за фламанске џинове, нити је имао прилику да их види, али је схватио да жели једног таквог љубимца и не слутећи да ће му ова животиња спасти живот, преноси The Guardian.
Дори је била беба када ју је власник донео кући, али је ускоро била већа од кунића нормалне величине. Дору су довели кући у транспортеру за мачке који је убрзо прерасла. Ускоро је имала 10 кг, а власник ју је научио да се шета на повоцу.
Дора је имала сјајан апетит: добијала је гомиле шаргарепе које се није могла заситити, уживала у грицкању купуса, келерабе, сена, маслачка, чичка, па и комерцијалне хране – једном речју, јела је све.
Али није се ту заустављала: када није грицкала поврће, јела је друге ствари да утоли глад. Пошто је била кућни зец, то је значило жвакање каблова рачунара, делова намештаја, а једном приликом је јела црево укључене веш машине!
Међутим, код Дори нису били необични апетит и величина колико њен мозак, односно шесто чуло. Једне вечери 2004. године, Дорин власник гледао је ТВ и изгубио свест. Будући да је боловао од дијабетеса, човек је пао у кому, која може да доведе до озбиљног оштећења мозга или смрти ако се не санира и лечи.
Његова супруга мислила је да је заспао после дугог радног дана, али је Дори знала да је посреди нешто веома озбиљно. Иако обично веома мирна, Дори се попела на власника и скакала по њему горе-доле, ударајући га по грудима и лижући га по лицу. Тек тада је власникова жена схватила да се с њеним супругом нешто дешава и позвала је хитну помоћ.
Нико још не схвата како је Дори знала да је њеном власнику позлило. Кућни љубимци могу да осете када њиховим власницима није добро, а Дори је некако знала да му је шећер у крви низак или је чула откуцаје његовог срца. У сваком случају, да Дори тада није реаговала и спасила власника, он ову причу не би ни испричао.
У данима који су уследили након опоравка власника, Дори је постала славна. Локални медији представили су је на насловној страни, а убрзо су о њој писале и разне националне новине.
Дори је награђена за свој труд тако што је постала први почасни члан Удружења за добробит зечева и заштиту животиња и провела је остатак живота уживајући у шаргарепама, па чак и компјутерским кабловима, колико год је желела. Повремено би седела власнику у крилу и обавила на њему малу нужду, али се он никад није наљутио. На крају крајева, дуговао јој је живот.
Дори је изненада угинула када је имала само две године. Комади које је ишчупала из тепиха које је жвакала и оштећене лајске подсећали су власника на Дори, али највећи траг који је оставила био је сам његов живот.
