ЖИВОТ ХИЉАДУ МИЉА ПОД МОРЕМ Шта се заиста дешава иза челичних зидова нуклеарне подморнице?

Бивши инжењер британске Краљевске морнарице решио је да на свом Јутјуб каналу разбије све митове и представи нам живот који више подсећа на научнофантастични хорор него на војну службу. Замислите место где 160 дана нисте видели дан ни ноћ, где је ваздух толико вештачки чист да се мирис сваке кафе или зноја осећа километрима кроз ходнике толико уске да се две особе не могу мимоићи. 

У том металном свету, време се не мери сатима, него сменама од шест сати беспоштедног рада, док се „демон вода“ без иједног природног минерала пије само да би се преживело, а свако туширање је сурово ограничено на свега 16 секунди пре него што се славина затвори.

Та клаустрофобија достиже врхунац у спаваоницама где девет одраслих људи дели простор величине просечног гардеробера, а млади приправници своју прву ноћ проводе дословно усидрени између живих торпеда. Док се на једном крају брода температура пење изнад оне у врелом Дубаију због рада машина, на другом крају, уз саму оплату брода, влада поларна хладноћа Антарктика, а са плафона константно капље кондензација коју морнари очајнички хватају кантама. 

Чак и сан је неизвесна категорија; када се море узбурка, подморница се љуља толико силовито да опрема лети по просторијама уколико није везана тешким ланцима, а посада мора да се везује сигурносним појасевима за кревете како их ноћ не би избацила право на хладни под.

Бег из ове сурове реалности је готово немогућ. Једини прозор у свет су ретки спортски резултати и један једносмерни мејл недељно, док се слободно време троши на бескрајне партије ФИФЕ на Xbox-у или трчање на траци која је бизарно углављена директно између огромних нуклеарних пројектила. Храна је једини календар који имају; када дође „вече карија“, знају да је среда, мада се и то славље укуса убрзо претвара у очај када нестане свежих залиха, а на сто стигну блокови дехидриране „свемирске хране“ којима се једва може одредити порекло.

Ипак, најтежа је психолошка цена коју ови људи плаћају. Унутар подморнице влада закон тишине о спољном свету – ако вам неко код куће премине, ту вест ћете сазнати тек након пола године, када поново угледате копно. 

Уколико несрећа задеси некога на самом броду, његово тело ће остати у замрзивачу поред хране све до краја мисије, јер повратка нема. Тек након што прођу кроз овај пакао и докажу се као прави подморничари, уз бонус од пет хиљада фунти, следи бизаран ритуал иницијације: хватање металних „делфина“ зубима из чаше вискија. 

То је тренутак када постајете део елите, али по цену коју мало ко може и да замисли, а камоли да плати, остављајући иза себе 160 дана живота у свету у којем се сваки удах и сваки литар воде мери на грам.

Видео погледајте ОВДЕ