На бази информација из хербаријума Андреја Волног БИОЛОЗИ СА НОВОСАДСКОГ ПМФ-а ИСПИТУЈУ СВАКИ ГРОЗД ФРУШКОГОРСКЕ ЛОЗЕ КАКО БИ ОТКРИЛИ ТАЈНЕ СТАРЕ ВИШЕ ОД 200 ГОДИНА
Мирис који испуњава хербаријум, необичан и опојан, само је почетак приче о винској магији скривеној у Фрушкој гори.
У години када су се навршила два века од објављивања низа чланака о виновој лози на Фрушкој гори професора и трећег директора Карловачке гимназије Карла Румија у једном бечком часопису, виши научни сарадник др Милца Рат, која брине о јединственој хербарској збирци на Природно-математичком факултету у Новом Саду и проф. др Лана Зорић са Департмана за биологију и екологију која проучава анатомију и морфологију биљака су током 2025. започеле пројекат, који се слободно може назвати амбициозним.
По речима једне од њих, Милице Рат, на бази информација из хербаријума Андреја Волног, јединственог између осталог и по томе што садржи значајан број испресованих систематски сакупљених гроздова, одлучиле су да посматрају винову лозу на другачији начин, очима биолога, па су се упустиле у њено испитивање.
– По Фрушкој гори смо прошле године почеле да сакупљамо винову лозу и правимо хербаријум који још није довршен – прича др Милица Рат. – Обухватиле смо шири опсег Фрушке горе, од Матеја у Сремским Карловцима до границе са Хрватском. Код 12 виноградара сакупиле смо материјал о 28 сорти винове лозе. Од тога је 10 страних, а остале су домаће. Радећи на терену, дошле смо до врло занимљивих података о типовима винограда, што по мом мишљењу, игра велику улогу у узгоју лозе, и вероватно после одсликава на квалитет вина. На основу стања на терену рекла бих да колико год да је виноградарство у 20. веку било под великим притиском интензивне пољопривреде, на фрушкогорске винограде, то није оставило дубок траг.
Запањујућ је податак да наши виногради имају животни век 20-25 година, а лоза у природи живи и до 300 лета
Наша саговорница каже да су одлуку о методолошком приступу у раду донеле полазећи од тога да, када је реч о домаћим сортама, има још пуно непознаница. Тај приступ подразумевао је прикупљање што веће количине материјала. При том, каже она, одступиле су од древних правила како се праве ампелографски идентификатори винове лозе, и приступили послу као биолози.
– То значи да смо решили да сакупљамо винову лозу у јуну када цвета да видимо како изгледају цветови, и младе листове да бисмо могли да их упоредимо са онима у септембру када смо сакупљале и гроздове. Да бисмо дошли до неких сазнања морали смо да одрежемо целе гране. То значи да смо морале да их сечемо када грожђе буде обрано, али да остану мали гроздови на њима – објашњава Милица Рат и додаје да су доста грожђа и пробале и схватиле да особине вина потичу из винограда!
Опијајући мирис испресоване лозе
Милица Рат која брине о факултетском и хербаријуму Андреја Волног, најстаријој ботаничкој збирци на овим просторима, каже да је била изненађена када је након неколико дана пошто је пресовала цветове и гроздове по старом поступку од пре 200 година, схватила да цео хербар мирише на вино!
„Посебно се тамјаника ту истиче, али и друге слатке сорте. Чињеница да новине који сам користила за пресовање цветова и ваздух миришу у јуну када биљка нема развијен грозд, показатељ је да она у себи чува мирис који ми приметимо тек када сазре грозд и добијемо вино. Верујем да ће нам тај податак нешто рећи касније о физиологији винове лозе, о метаболизму, животу винове лозе што ћемо моћи да искористимо за нешто друго и да ћемо утврдити шта даје мирисне компоненте лози, грожђу и вину”, напомиње Милица Рат.
Напомиње да добри познаваоци виноградарства на основу листа могу да препознају сорту и зато је било потребно прибавити листове лозе у разним фазама развоја биљке.
– Облик листа лозе јако варира и у највећем броју идентификатора узимају се средњи листови. Ми смо сакупиле велики број листова дуж гране не бисмо ли дефинисали правилност и прецизно их идентификовале, и направиле везу између хербара и молекуларних података савремених сорти. То је другачији приступ од класичног ампелографског, али неопходан да бисмо добро описали сорте. У истраживање смо укључили и Институт за виноградарство у Карловцима, у ком смо нашли велики број сорти. У договору са директором Института Драгославом Иванишевићем одлучиле смо да у истраживање укључимо и трећи сегмент сакупљања, а то је период почетком јула када се узимају листови и гроздови за ампелографски атлас. Андреј Волни, Карло Руми и други су пуно пажње посвећивали томе када биљка листа. Записивали су за воћке и грожђе кад листају и цветају што виноградарима пуно значи. Хтели смо да објаснимо како се мења период листања, цветања, а наш научни део посла се састоји и у томе да исечемо сакупљене гране да видимо из њихове унутрашње грађе шта њихова анатомија говори о томе зашто су неке наше сорте отпорније на сушу, ране мразеве, као и какви су унутрашњи судови које имају. То је важно зато што на основу таквих детаљних анатомских истраживања можемо препознати сорте од којих се не добија врхунско вино, али се у њима крије биолошки потенцијал. Њих треба чувати за будућа укрштања. Постоји разлог зашто је то тако. То је дуготрајан процес, али би могло да се искористи за јачање наше винске сцене. На крају, то нам је циљ. Циљ нам је да биолошки подаци до којих дођемо, који ће можда бити познати и читљиви малом броју људи који се баве виноградараством, буду полазна тачка за даљи развој процеса производње нових сорти...
Седуша, другачија од осталих
Седуша, наша аутохтона сорта, такође је била предмет узорковања материјала за хербаријум и лабораторијско испитивање. Материјал за испитивање те сорте др Милица Рат и др Лана Зорић узеле су у винограду винарије Шијачки у Баноштору.
„Седуша се заиста разликује од осталих. Стара је сорта од које су вероватно друге настале. Волела да откријемо које су то особине које нам говоре које су сорте старије од других. Надам се да ће нам морфологија помоћи да то сазнамо. Код одређених сорти које вековима постоје лоза на додир има другачију морфологију. То говори зашто су стабилне 300 година и има их свуда у свету”, рећи ће Милица Рат.
Милица Рат каже да се Фрушка гора показала као ризница биолошког потенцијала и да је задатак научника да то препознају, потврде научним радом и онда презентују јавности.
– Овај процес је дуготрајан. Морамо барем две године да сакупљамо материјал у конти- нуитету, а онда следи и испитивање. Верујем да ћемо успети да се организујемо и у неком наредном периоду све спроведемо у дело и да добијемо детаљан опис унутрашње грађе грана, али и листова дуж њих и других делова и детаљну морфологију како бисмо дошли до прецизних ампелографских података како су биљке прилагођене на климатске промене, те који виногради или лозе су добар биолошки потенцијал. Та сазнања би могла да буду од користи и приликом орезивања лозе. Италијани су почели да примењују метод орезивања који прати унутрашње, проводне судове лозе чиме се обезебеђује најбољи транспорт воде и минералних материја кроз биљке. То је огромног значаја за грозд. Најмање ремети живот биљке и на тај начин се и повећава дуговечност винограда. Запањујућ је податак да наши виногради имају животни век од 20 до 25 година. Винова лоза у природи живи 200 до 300 година. Требало би да животни век винограда буде минимум 50 година...
Милица Рат наглашава да испитивање анатомије и морфологије винове лозе није само себи сврха и да је пуно питања на која треба дати одговор. То је пут за квалитетно и дугорочно побољшање нашег виноградарства. Сматра да ту спада и статус виноградара са којима су у овом истраживачком процесу научнице успоставиле одличну расадњу.
