Интервју: Андреј Могучиј, позоришни редитељ ПОДАНИШТВО ЈЕ УНИВЕРЗАЛНО И ВЕЧНО
Андреј Могучиј један је од најзначајнијих савремених руских позоришних редитеља. Његова представа „Школа за будале“, коју је по предлошку Саше Соколова поставио у театру „Балтички дом”, победила је 2001. на Битефу а освојила је и све најважније руске позоришне награде.
Четврт века касније Могучиј је дошао у Нови Сад са „Поданицима“, такође вишеструко награђиваним драмским спектаклом за који се у санктпетербуршком Баљшој драмском театру „А. Г. Товстогонова“ и буквално месецима чека на карту.
Разговор са овим театарским великаном почели смо ипак подсећањем на „Школу за будале“, где се Могучиј, како је писала ондашња критика, „расклапајући механизам сећања, користећи изражајност нове драматичности, без жеље да оповргава, руши, и да се бори са већ устаљеним и прихваћеним, од безнадежног, мада врло привлачног авангардисте, претворио у савременог уметника”...
– Реално, мој живот се заиста наглавце променио након те представе – каже Могучиј. – Прешао сам из те незваничне, авангардне културе у званичне, мејнстрим воде најпре радећи у Националном драмском театру Русије „Александрински“ а потом сам постао уметнички директор Баљшој драмског театра „Товстогонов“. А сада је, можда, време да напустим мејнстрим и вратим се оф сцени. Јер за мене је то, заправо, природно стање. Ипак, било је ово невероватно занимљиво путовање. И надам се да нисам, током тог путовања, нимало издао своју душу или своју уметничку савест. Трудио сам се свих тих година да радим оно што волим и што сматрам важним, неопходним. Оним што је важно мени и људима с којима разговарам. А живот ће већ показати шта ће се даље десити. И сам живот је занимљиво путовање.
Ако је судити по представама које су настајале у тих „мејнстрим“ четврт века, попут „Не-Хамлета“, „Про-Турандот“ или сад „Поданика“, чини се да заиста нисте „издали“ дух авангарде?
- Увек сам радио најбоље што могу, не покушавајући да погађам шта се од мене очекује. Наравно, мој позоришни језик се вероватно током тих година развијао. Но, тешко ми је да анализирам себе. Једино што могу да кажем јесте то да сам искрено приступао сваком задатку. Искреност је веома важна, и према себи и у односу на публику. Рецимо, већ сам извео две генерације студената и много сам с њима разговара. Између осталог, о опасностима наруџбина. Уметник – дакле, не било која особа него уметник - који покушава да у свом раду подиђе клијенту, поручиоцу, по мом мишљењу, осуђен је на пропаст. Када почнете да играте како клијент свира, све у жељи да га задовољите, публика се окреће од вас. У том смислу, веома је важно не изгубити себи. И веома је тешко. Другим речима, то је борба за аутентичност.
У једној критици представе „Поданици”, која је настала по драми Николаја Ивановича Гнедича...
- Знате, не читам критике последњих 20 година.
Опасно је гребати по бронзи
Да ли Вам је ближа савремена или класична руска театарска књижевност?
- Анатолиј Васиљев, велико театарско име, упозорио је својевремено је да је у Русији редитељ, који се окреће класицима - осуђен на погрешно схватање. Јер постоје класици чије су „(ре)презентације“, па, некако наметнуте, и које су прилично опште природе. Односно, мало ко, ако ико, уопште покушава да разуме садржај, суштину класичног, назовимо га тако, дела. У основи, и публика и критичари, то се мора рећи, оперишу одређеним стереотипом или дискурсом о тим делима. Али ако покушате да дубље зароните и директно се „сучелите“ са аутором кога сте изабрали, најчешће се испоставља да је све другачије. Уосталом, свако класично дело је некада било авангардно, отварало је нове светове, рушило границе, превазилазило их и кретало напред. Међутим, онда су та дела прекрили бронзом, направили од њих споменике. И сада ми у театру, уместо да истражујемо њихову суштину, извор који је заправо невероватно занимљив, треба да се бавимо тим споменицима. Рецимо, ако бисте се сада упустили у савремено читање Пушкина, то би могло да наиђе на прилично оштар одговор данашњих критичара, па и публике. Јер Пушкин треба да остане изливен у бронзи. А увек је опасно гребати по бронзи.
Зашто?
– Најпре, јер критике штете вашем нервном систему. И морате да научите да им не верујете. Да, када сам био млад, био сам веома срећан када су људи писали о мени, када су људи причали о мени. Заправо сам негде и веома захвалан критици, јер ме је подигла на ову планину. Али када већ стојите горе, прво, све то што се пише из неког разлога постаје болно. А друго, постаје сметња. Понекад је, наравно, важно чути туђе мишљење, али можете га слушати и у разговору с људима чије мишљење цените. Једноставно, када неко жели нешто да ми каже, он ми то и каже. Или, ако ја желим да чујем туђе мишљење, питам. Али разговор са мном преко посредника, преко читалаца, има чудан квалитет. Јер критичар често решава и неке своје проблеме у тој интеракцији са својим слушаоцима, гледаоцима или читаоцима. А то често негативно утиче на озбиљан разговор о уметничком делу.
Али то не значи да критичари нису били у праву када су написали да је захваљујући Вашем редитељском читању „полузаборављени Гнедичев камерни комад из 1907. израстао у запањујућу и трагичну симфонију“?
- Па сад... Ја, заправо, никада и нисам постављао камерне представе. Вероватно постоје редитељи или уметници који су склони таквим интимистичким театарским сеансама, али моја заинтересованост, радозналост лежи у истраживању великих простора. Буквално. И ако озбиљно погледате шта сам све радио и радим, одувек сам био окренут великим продукцијама. Да, наравно, увежбавао сам их у малим просторима, па чак и приказивао неке мале фрагменте. Али пошто нисам имао своју сцену 80-их и 90-их година прошлог века, био сам приморан да излазим у град, на улице, у просторе за које сам онда адаптирао своје представе. И то није само последица судбине, усуда, већ и јасне жеље. Волим да радим у и са великим просторима. У том смислу су и „Поданици“ за мене сасвим природна трансформација.
Тренутно, на пример, радим на једном пројекту са младим редитељима, мојим студентима, који имају задатак да креирају дела на великој сцени. Заправо, циљ ми је да одговоримо на питање шта за њих значи могућност да се ради на тој великој сцени. Наиме, стекао сам осећај да чим се појавио концепт мале сцене - а пре тога је постојала само сцена/позорница - многи уметници су прешли на ту малу сцену, док је култура рада са великим просторима практично ишчезла. Можда је то и питање времена, не знам. Можда је прошло време великих форми, можда ће поново доћи, али сада сви млади људи које срећем желе скучене просторе, осећају се пријатније у малој празној кутији. Буквално. И ту не могу ништа да урадим.
Ипак, да се вратимо Гнедичевом тексту, који сте за потребе представе морали да дорадите - део приче је чак смештен у савремену Русију, иако се оригинално комад дешава 1801?
- Руку на срце, тај Гнедичев текст и није баш ремек дело. Истина, има неколико изузетних тема, неколико фантастичних монолога, а и главна драмска ситуација је, наравно, занимљива. Али, генерално гледано, драма је преопширна, а опет лабава, односно било је много непотребних ствари. Зато је чак било веома тешко и читати је. И, да, морао сам да радим на њој. Неке ствари су скраћене, неке су преуређене, али све је то урађено у складу са савременим размишљањима повезаним с драмом и искључиво у циљу добијања кохерентне нарације. Али основна Гнедичева идеја се није мењала. Кметство, подаништво је универзално. И вечно.
М. Стајић