О њему причају чак и странци
„МИСЛИМ ДА САМ ПРАВИ ЧОВЕК ЗА ТО” БРАТ ПЕЛИН је један од највећих фаворита за победу на „Песми за Евровизију”, ПЕВА О ЉУБАВИ „НА КУЛ НАЧИН” за „Дневник” открива: „ОБЕЋАВАМ СПЕКТАКЛ И ДОБАР ШОУ”
На предстојећој „Песми за Евровизију” (ПЗЕ), кроз коју ће Србија од 24. до 28. фебруара бирати свог представника на највећем музичком такмичењу у Европи, велику пажњу јавности привукао је инфлуенсер Стефан Папић, који се представља под псеудонимом Брат Пелин.
Аутентичним музичким стилом, неспорном харизмом, али и текстом необичног назива „Fräulein”, у модерном, духовитом, поп-реп стилу са доста културних референци, Стефан ће у другом полуфиналу, 26. фебруара, под редним бројем 7, покушати да се домогне титуле српског представника на „Евровизији”. Млађој публици већ је познат по Јутјуб емисијама, али и шаљивим скечевима које посвећено припрема за друштвене мреже, а сада ће се широј јавности представити као извођач, што му није страно, будући да је члан музичког састава „Il Mondo”. У разговору за „Дневник” Стефан открива како је настала његова песма, која је у старту побрала симпатије многих фанова овог музичког такмичења и добила похвале на рачун оригиналности.
– Када сам кренуо да правим песму наменски за „Евровизију” нисам знао о чему да певам, а најлогичније ми је било да то буде о љубави, али на кул начин. Потом сам хтео да пронађем неку занимљиву реч којом бих се у песми обраћао измишљеној особи, жени. Тако сам дошао до назива „Fräulein”. И, занимљива ствар - ја сам најпре замишљао ту идеалну особу којој ћу посветити своју љубав кроз песму, а која није постојала. Међутим, на половини стварања текста упознао сам своју вереницу. И тачно се може приметити да је од те половине па до краја текст посвећен њој. Спомињу се чувени Филозоф и Даница јер обоје волимо филм „Лајање на свезде”, потом „Бик vs Лавица”, јер су то наши знаци. Углавном, манифестовао сам да се fräulein појави у мом животу – прича нам Стефан Папић.
Како је дошло до тога да се уопште пријавите на ово такмичење?
– Музиком се бавим цео живот, од малих ногу свирам бубњеве. Касније сам пробао и гитару. Брзо сам кренао и да компонујем и учим акорде на гитари. Онда су, временом, на ред дошли клавијатура и клавир. Е сад, то што сам постао познат због моје друге љубави - према хумору, монтажи, снимању, режији и сценарију је друга прича. Ја сам у међувремену постао познат по томе. И људи ме памте највише по реплици: „Застава” у скечу који сам снимио са референцема на квиз „Потера”. Сада је дошло време за „Песму за Евровизију”. За мене лично ово је јако велика и добра шанса да покажем људима шта знам. На ово такмичење гледам као на велики спектакл. То значи да то није место где је само поента у певању или у песми, већ је потребан шоу. Ево, ја сам дошао да направим тај шоу. Мислим да сам способан, могу да направим и хумор, а да тај наступ буде и у аудио-визуелном смислу како треба. Мислим да сам прави човек за то. Имам већ једну своју песму „Павловића мост”, тад сам ту песму правио да уђем у музичке воде, да видимо како ће то проћи, а за другу сам хтео да има већи циљ.
Занимљиво је да ово није први пут, ипак, да се пријављујете на ПЗЕ?
– Тако је, песма „Fräulein” настала је пре три године, када сам се такође пријавио за конкурс овог такмичења, али нисам прошао и тада сам одустао од целе идеје за „Евросонг”. Прошле године смо у Бечу моји пријатељи и ја славили мој рођендан. Једва смо нашли неко место где бисмо сели јер је те вечери био пренос финала „Евровизије” и била је огромна гужва. Направили смо интерни договор да ако Аустрија те вечери победи ја поново пријавим песму која у свом називу има немачку реч. Зезали смо се да ћемо се, ако Аустрија победи, догодине вратити за мој рођендан у Беч. Аустрија је победила, ја послао песму и овога пута прошао. Ево нас на пола пута!
У песми спомињете и Јохана Штрауса, али и Дунав. Да ли је и то смишљено написано баш због „Евровизије” која ће бити одржана у Бечу?
– Не. Тај део је настао такође пре три године. Ни Јохан Штраус ни Дунав нису циљано написани за Беч. И то ми је још драже јер су се опет неке ствари поклопиле. Мислим да се све дешава са разлогом. Видићемо.
Многи фанови овог такмичења истичу да је ваша песма веома оригинална и другачија од осталих. Једна популарна Јутјуберка из Норвешке је чак рекла: „Ова песма ми је чил, желим да му се придружим”. Да ли сте ову песму писали управо као позив да вам се људи прикључе у размени неке енергије, а мање због неког музичког перформанса?
– Тако је. Увек сам ишао контра. Нећу шаблон, морам да искочим из њега, иначе нећу моћи да спавам. Океј, имамо форму како се прави песма, али, хајде да понудимо људима нешто друго јер ако се будемо водили тиме ми ћемо завршити 15. на „Евровизији” и људи ће помислити да шаљемо песму коју су већ чули. Ако искачемо из шаблона треба смислено то да радимо. Људи када чују моју песму мисле да сам набацао и фолклор и трубе и џез у једну песму. Али, то је јако смишљено убачено у моменте где мислим да савршено одговара. Ако не прођем ове године ја мислим да се више нећу пријављивати. Мислим да сам овде дао свој максимум. Што се тиче моје песме она јесте „чил”, мене јако „вози”. На Инстаграм сторије сам качио како клинци ђускају уз њу, што ми је фантастично јер се види да их песма „ради”. Деца не знају за шоу-бизнис, не знају за планирање, за шаблоне, они знају шта је добар ритам.
Колико је уопште наступ на великој сцени за вас изазован, без обзира што, као члан бенда, редовно наступате у клубовима?
– Сећам се да сам, кад сам видао своје име на листи учесника, помислио да још много морамо да радимо. Када сам сазнао да треба да спремим цео наступ, окупим људе за исти, помислио сам да ћу за два месеца у томе тешко успети. Десио се хаос у глави кад сам схватио да ми треба и кореограф, али и други чланови тима. Први пут сам се сусрео са овако нечим. Сада је све океј, ја сам презадовољан оним што смо смислили. Александар Бошков је кореограф, а Соња Лештар је редитељка наступа. Сви моји пријатељи и кумови су укључени у припремање целог наступа и сви радимо на истом циљу - да пошаљимо мене на „Евровизију”. И јако ми је драго што имам толику подршку. Јавља ми се нека трема у глави јер први пут наступам као вокални извођач, јер су ме до сада знали углавном као бубњара. Јави ми се та нека мисао и онда се само сетим свих људи који су уз мене, па помислим: „У добрим сам рукама”. Ипак, сва одговорност је на мени у та три минута, џаба сви они добро раде, ако ја не урадим добро.
Бити кловн је најтеже занимање
Публика вас због друштвених мрежа препознаје као некога ко забавља и доноси хумор. Да ли осећате тај притисак да ће и сада очекивати да их искључиво насмејете и забавите наступом на ПЗЕ?
– Мом кореографу, а сада и пријатељу, Александру Бошкову, једном приликом сам рекао да ми се чини да ме људи виде као кловна, а онда ми је он рекао да је то најтеже занимање јер треба да увеселим људе и пробудим емоцију. Верујем да људи очекују да изазовем неку емоцију у њима. Да ли је то одушевљење, смех или нешто треће - видећемо, али мислим да ће мој наступ да им пружи све то. Да ће изазвати неку лепу емоцију, а то је и циљ уметности, ако мене питате. Мене највише на свету радује искрен осмех. Е, сад, ја бих волео да они буду после тог наступа насмејани. Ништа више тога ми не треба.
Како ваш наступ мора да испрати оригиналну причу која се крије иза текста?
– Имали смо јако тежак задатак да направимо наступ који ће бити у рангу песме или чак изнад. Доста сам истражио да видим шта су грешке, покушао сам да се спремим што боље за овај за овај „испит”. Да су ставили само мене на позорницу, знамо како би се завршило. Не смем ништа да вам откривам, али оно што могу да кажем је да ће људи морати да посвете пажњу том наступу, јер имамо толико ситних детаља, које ја обожавам. Обећавам спектакл и добар шоу.
Владимир Бијелић
