ЗАНАТ КОЈИ НИЈЕ ПОСАО ВЕЋ НАСЛЕЂЕ Слаткиши по рецептури старијој од 90 година
На Грбавици, међу модерним локалима и ужурбаним ритмом свакодневице, један излог привлачи пажњу мирисом карамелизованог шећера и призором какав се данас ретко виђа – ручно обликоване бомбоне хладе се на мермерној плочи, а иза пулта стоји мајстор који занат не доживљава као посао, већ као наслеђе.
У бомбонџијској радњи „Босиљчић”, која је недавно отворила врата Новосађанима, готово све изгледа исто као пре више деценија, од алата, до поступка. Власник Живорад Босиљчић каже да прича почиње много пре њега.
– Ову продавницу је основао мој деда Бранко, а за званичну годину узели смо 1936, када је почео самостално да ради. Рецепти које користим старији су и од њега, научио их је од својих мајстора и пренео даље – објашњава Босиљчић.
Како каже, некада се све радило спорије, али прецизније и управо та разлика и данас одређује квалитет.
– Пре се много више радило ручно, мајстори су се ослањали на знање и алат у рукама. Касније је тржиште тражило веће количине па су стизали нови алати, али сви које ми данас користимо или су произведени пре Другог светског рата или су ручни рад – додаје Босиљчић.
Промене су, ипак, постојале, пре свега у сировинама.
– Раније се користио шећер од трске, а касније се прешло на шећер од репе, али се рецептура није мењала. Најстарија бомбона коју и данас правимо су проминцле, односно ментол бомбоне, и управо су оне најпродаваније – каже Босиљчић.
Занат се, наглашава, не учи на курсу нити у кратком року.
– Овај посао се учи од малена. Имам 51 годину и учим занат цео живот. Највећа препрека опстанку заната је да се на време нађе наследник како би стигао да научи све што треба – истиче Босиљчић.
И сам је кроз такву школу прошао.
– Када је деда отишао у пензију, узео ме је да учим. Прво ме је учио како се бомбоне не праве, а тек после како треба. Најважније што сам научио јесте да се не сме штедети на сировинама и да се рецепт мора поштовати да би производ био квалитетан – наводи Босиљчић.
Бомбоне некада биле лек
Иза зелених бомбона крије се историја заната.
– Људи не знају да су прве званичне бомбонџије били апотекари. Они су правили ментол бомбоне у медицинске сврхе против упале грла и кашља, а тек касније су престале да буду лек и постале слаткиш – наводи Босиљчић.
Неке бомбоне траже сате рада, а неке и дане.
– Најтежа је шумска јагода, за њу је потребно барем седам дана, док су проминцле готове истог дана – објашњава овај бомбонџија.
Долазак у Нови Сад, каже, био је логичан корак.
– Овде имамо много муштерија и желели смо да им изађемо у сусрет и дођемо у њихов град – истиче Босиљчић.
Укуси се, међутим, мењају заједно с генерацијама.
– Старији траже свилене бомбоне, карамеле и проминцле, док млађи највише воле киселе гумене бомбоне. Радим на томе да почнемо и њих да производимо како бисмо задовољили млађе муштерије – напомиње Босиљчић.
У новом времену и занат мора да се прилагођава.
– Друштвене мреже су веома битне и не треба ићи против тога. Муштерије воле да на Инстаграму виде понуду, естетика постаје све важнија. Оно по чему смо, ипак, познати после свих деценија је ратлук који правимо по оригиналној рецептури – закључује Босиљчић.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.