ДРЕВНИ НАРОД ВИСЕЋИХ КОВЧЕГА КОНАЧНО ИДЕНТИФИКОВАН Генетичком анализом Кинези решили ко је тако сахрањивао мртве
Хиљадама година једна етничка група на подручју данашње југозападне Кине полагала је своје мртве у висеће ковчеге постављене на литицама, али њихов идентитет дуго је измицао истраживачима.
Сада нова генетичка студија открива да су ову древну погребну традицију практиковали преци људи који и данас живе у том региону.
Истраживачи су такође утврдили генетичке везе између древних људи који су упражњавали традицију висећих ковчега – у којој су дрвени ковчези причвршћивани за стрме литице – и неолитских („ново камено доба“) заједница које су живеле на обалама јужне Кине и југоисточне Азије.
Налази „пружају драгоцен увид у генетичке, културне и историјске корене овог обичаја сахрањивања“, навели су аутори студије објављене 20. новембра у часопису Nature Communications.
Током последњих 30 година истраживачи су документовали стотине локалитета с висећим ковчезима широм Кине и југоисточне Азије. Историјски извори и усмена предања наводе да је иза те праксе стајала мала етничка група позната као народ Бо, али су научници у овој студији прибегли генетици како би коначно разрешили мистерију.
Нова генетичка студија открива да су ову древну погребну традицију практиковали преци људи који и данас живе у том региону
Анализирана је ДНК 11 особа са четири локалитета у Кини, од којих су неке живеле пре више од 2.000 година. Истраживање је допуњено анализом остатака четири особе из древних дебла-ковчега, пронађених у пећини на северозападу Тајланда, од којих најстарији датирају пре 2.300 година, као и анализом 30 генома савремених људи пореклом од народа Бо.
Резултати показују да су људи висећих ковчега, а самим тим и данашњи народ Бо, генетски повезани са групама које су живеле пре 4.000 до 4.500 година, у периоду неолита који је у том региону трајао од око 10.000. године пре нове ере до око 2000. године пре нове ере.
Ко падне на земљу, најсрећнији
Десетине локалитета са висећим ковчезима налазе се широм јужне Кине и на Тајвану, где је овај начин сахрањивања некада био распрострањен. Међутим, ова пракса је престала пре неколико стотина година, током кинеске династије Минг (1368–1644).
Један рани запис из доба династије Јуан (1279–1368) бележи: „Ковчези постављени високо сматрају се повољним. Што су више постављени, то доносе више среће покојнику. Они чији су ковчези пали на земљу сматрани су још срећнијима.“
Данас неколико хиљада потомака народа Бо живи у јужној кинеској провинцији Јунан, где су званично сврстани у етничку групу Ји, иако имају посебан језик и традицију. Некада је њихова култура била много распрострањенија, обухватајући подручја данашњег Тајланда, Лаоса, Вијетнама и Тајвана. Чини се да је традиција висећих ковчега настала пре најмање 3.400 година у планинама Вуји у југоисточној кинеској провинцији Фуђијен.
Остаци из древних дебла-ковчега на северозападу Тајланда показали су значајне генетске сличности са људима сахрањеним у висећим ковчезима, што указује на заједничко порекло. У Тајланду су ковчези прављени тако што би се дебло дрвета уздужно расекло на два дела, једна страна издубила, а друга служила као поклопац. Ковчези су потом полагани у пећине, често на дрвеним носачима или на високим стенама.
Ови налази, као и докази са других археолошких локалитета у Азији, указују да су људи висећих ковчега били огранак древних народа који су говорили тај-кадаи језицима и који су насељавали већи део јужне Кине пре доминације Хан етничке групе од око првог века пре нове ере. Према Универзитету Чулалонгкорн у Тајланду, древни говорници тај-кадаи језика дали су име савременој држави Тајланд и преци су милиона људи који нису припадници Хан народа, нарочито на југу Кине.
И. Р.
