„МУШКАРЦИ СПОРИЈЕ САЗРЕВАЈУ ОД ЖЕНА” ЗЛАТАН ВИДОВИЋ У ФИЛМУ „БИЋЕ НОВИХ ЛЕТА” ИГРА ЧОВЕКА У КРИЗИ СРЕДЊИХ ГОДИНА па признао: „Ми смо по природи јако несигурни у себе”
Глумац Златан Видовић ових дана поново је на великом платну у биоскопима широм Србије, а гледаоци могу да га гледају у филму „Биће нових лета” у којем тумачи једну од главних улога.
Инспирисан истинитим догађајем овај филм прати Андрију Шкрбића, којег тумачи популарни глумац, и његову породицу, која је потпуно опседнута летовањима и идејом да се годишњи одмор не сме пропустити, без обзира на све. Стицајем низа друштвених околности, они се нађу у необичној летњој авантури која им мења односе и поглед на себе. Вођени идејом „обавезног” летовања, Шкрбићи улазе у низ апсурдних и духовитих ситуација које, уместо да их раздвоје, постају повод да се боље разумеју и поново повежу. О тој причи која говори о породичном заједништву, о томе како се оно у савременом и ужурбаном свету лако изгуби, али и како, кроз неочекиване околности, може поново да се пронађе разговарали смо недавно управо са Златаном Видовићем, који нам је на самом почетку интервјуа открио колико му је било тешко да игра у комедији, али лик који ни по чему није смешан, односно, не ради ништа што је комично.
– Јако је тешко бити тај „трпни” лик, али је истовремено и веома захвално ако убодете такав карактер. Такав лик даје контрапункт читавом филму и ситуацији. Мени је било јако изазовно да радим такав лик, али мислим да је он неопходан оваквој поставци да кроз његов процес размишљања и виђење ситуације осетимо читав филм и његову радњу – казао нам је Златан Видовић.
Главна јунакиња, која заправо покреће идеју о лажирању летовања, на почетку филма изговара да је лето, од како се као дете „упознала” са њим, нешто без чега она више не може. Да ли мислите да је летовање данас постало ствар престижа, али не само у оном новчаном смислу?
– Апсолутно јесте. Некако је летовање постало доказивање, а не уживање. То је постао највећи парадокс. Некада смо на летовање ишли да бисмо уживали, некад смо са тих истих путовања носили само десетак фотографија, а сад их имамо 1.500 у телефону и уопште их и не израђујемо. Не знамо више да ценимо тренутке слободе на путовању и уживања, као ни моменте када смо једни са другима у неким другим околностима, у нечему што треба да буде лепо. Оптерећени смо по питању тога шта ће други људи да мисле о нашем уживању.
Хоћемо ли дочекати у будућности ипак оних другачијих „нових лета”?
– Ја се надам да хоћемо, поготово што је овај филм у последње време један од ретких који је заиста породичан. У њему нема ниједне псовке, евоцира неке лепе вредности које смо носили као породица, као људи. Мислим да ми као друштво и систем морамо да се променимо да бисмо се некако рестартовали и вратили се на то када смо уживали у малим стварима. Када смо током тих летовања уживали у похованој пилетини, стајању успут, у једењу паштете на плажи. Морамо томе да се вратимо јер човек када се осврне за собом може да схвати да није уживање у парама већ у ситним тренуцима. То је и порука овог филма.
Да ли овај филм више говори о породици или страху од тога како нас друштво види?
– То је повезано кроз радњу. Ми смо кроз ово друштво изгубили породицу, бар се мени тако чини, па овај филм, између осталог, и о томе говори. Та породица која се нашла у неким јако необичним и бизарним околностима се усмерила на друге. Поента је да морамо више да се обраћамо и разговарамо једни са другима. У данашње време неког корпоративног капитализма више смо оријентисани на зараду, каријеру, неку трку, панику и фрку, а у свему томе заборављамо на друге. Баш у овом филму се пред крај спомиње како у ствари док нам је пролазило време у јурњави за престижом, моћи и новцем смо изгубили људе крај себе. Нисмо освестили њихове проблеме, недаће и успехе.
Може ли ипак онда публика на крају овог филма да освести неку дисфункционалност и у својој породици?
– Мислим да је циљ сваког уметничког дела не да промени него да освести, то сте добро приметили. Мислим да ниједна позоришна представа или филм не могу нешто радикално да промене, али могу да освесте нешто у људима. Верујем да овај филм може код нас као јединки да освести то да су породица, разумевање и разговор најпотребнији свима.
Стиже и у серију „Саучесници”
Поред филма „Биће нових лета”, Златана Видовића публика ће ускоро гледати и у серији „Саучесници”, насталој по истоименом филму који је недавно приказан у биоскопима. Након биоскопске дистрибуције, планирана је и премијера мини-серије, која ће се од 14. марта викендом од 21 час емитовати на каналу Суперстар ТВ. У серији „Саучесници” Видовић тумачи Зорана, једног од блиских пријатеља главног јунака Бранка, човека чији се наизглед стабилан живот драматично мења након саобраћајне несреће. За разлику од филма, серија ће пружити више простора да се Златанов лик детаљније разради.
Ваш јунак је растрзан између кризе средњих година, супруге с једне стране и своје мајке са друге. Може ли у њему да се препозна сваки други или трећи мушкарац у Србији?
– Да, мушкарци су по природи јако несигурни у себе само што то манифестују на другачији начин - спољним ефектима. Овај лик, не могу рећи да је архетип данашњег мушкарца, али дефинитивно јесте изгубљен и у времену и у простору и у односу са мајком и са супругом. Мушкарци, а ту узимам и себе у обзир, спорије сазревају од жена. Оне су много одговорније и зрелије, па онда мушкарци у средњим годинама надокнађују неку љубав и пасију коју су изгубили у млађим годинама за моторима, за аутомобилима за музиком. А у ствари би требало да буду окренути баш породици.
Видео сам на Инстаграму да сте објавили неколико тренутака са снимања једног новог пројекта. Шта то снимате ових дана?
– Снимао сам прву етапу једног филма, али не могу још да кажем о чему се ради. То ћемо наставити да радимо у касно пролеће. Тренутно сам у још једном пројекту, у којем тумачим главну улогу и то ћу радити наредних месец дана, тако да има посла, хвала Богу. Не смем ништа више да вам откривам, везан сам уговорима (смех).
Владимир Бијелић
