ЧОВЕКОВО ЛИЦЕ ЈЕ ТАЈАНСТВЕНА КЊИГА Изложба др Владимира Јокановића у огранку САНУ
У Огранку САНУ у Новом Саду (Николе Пашића 6) данас у 18 сати биће отворена изложба скулптура, слика и књига др Владимира Јокановића поводом 90 година живота и 65 година уметничког рада.
Иако је до сада написао скоро 50 књига, од стручних, преко оних из историје медицине, до афоризама, поезије... др Јокановић је пре свега вајар. Таленат за вајање открио је у раном детињству: сам је правио кликере за игру и био највећи мајстор у томе.
Касније се, у средњој школи, заинтересовао за класично вајараство, нарочито је волео глину, али није уписао Ликовну академију јер је као ратно сироче добио стипендију од општине Бусовача, којој је био потребан лекар-стоматолог. Тако је отишао на медицину, да би на крају специјализовао максилофацијалну хирургију…
– За време студија у Београду мој пријатељ, велики наш сликар Љуба Поповић, одвео ме је код вајара Риста Стијовића – присећа се др Јокановић. – Три године сам потом редовно одлазио у његов атеље, а био сам чест и на изложбама. Ако нешто јако волите, радите с љубављу, а имате и зрно талента, онда се то на крају ипак оваплоти. Али вајарство има два сегмента: уметнички и занатски. На академији се учи занат, не уметност. Као што не можете, студирајући књижевност, стећи таленат за писање, али ћете савладати правопис. Дакле, у вајарству, када нешто направите, из своје маште пренесете на глину, следи дотеривање. И морам признати да никад до краја нисам савладао тај занатски део. Зато моје скулптуре увек изгледају као недовршене (смех).
Вајарство као инструмент културе сећања
Чињеница да сам имао друго основно занимање, максилофацијални хирург патолог, односно та економска самосталност заправо ми је омогућила да се слободније посветитим уметности. Омогућила ми је слободу.
То значи да углавном нисам радио по наруџби већ само оно што ја хоћу. И никада нисам наплатио. Ни за једно од ових 120 или више бисти и споменика нисам добио, нити тражио, ауторски хонорар. Проналазио сам људе који су ми помагали када је нешто требало излити у бронзи. Али само то.
И заиста је лепо бити уметник ако вам егзистенција не зависи од тога. А чињеница је и да је за мене увек била сатисфакција то што знам да сам време проведено у раду на некој бисти смислено потрошио. Поготово што постоје људи које не бисмо смели да заборавимо. Култура једног народа је памћење. А вајарство је можда једно од најлепших и најдуговечнијих инструмената тог памћење.
Током специјализације у Загребу, упознао је др Јокановић једног од великана југословенске скулптуре Вању Радауша, својевремено студента великог Мештровића. Од њега је, каже, научио то да никога не треба копирати: „Или ћеш бити свој, или си ништа“… И то је прихватио као идеју водиљу. Уметност је, каже, велико чудо, ако вас нешто опседне, мислите да сваки дан можете да урадите нешто велико. „Живот је кратак, памћење слабо, уметност је вечна”, својеврстан је мото др Јокановића, који је током 65 година, колико је протекло од његовог формалног оглашавања у свету уметности, израдио више од 120 бисти и споменика. Неко је, на пример, рекао и да је његов опус „историја књижевности писана руком вајара“. Јер израдио је бисте више од 50 књижевника, Његоша до Толстоја, и од тога се њих преко 40 налази у библиотекама, институцијама, на трговима...
– Портрет је мени најближи. Човекова је тајна у очима, изразу лица, најситнијим борама које итекако говоре о карактеру, интелигенцију ... Човеково лице је тајанствена књига. Гледате то лице, и покушавате продрети кроз њега... Е, сад, често се од бисте очекује да буде истоветна фотографији. Али то није смисао. Наравно, портрет је и ризик, јер особе које портретишете на овај или онај начин људи познају или препознају, и свако их види другачије, па ако та два виђења, ваше и оно посматрача, немају додирних тачака, портрет ће се сматрати неуспешним. У сваком случају, не пада ми на памет да убеђујем ни себе ни друге да сам велики уметник. Али зато кажу да важим за најбољег вајара међу хирурзима и најбољег хирурга међу вајарима – смеје се др Јокановић.