БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: РИЂИЦА (3) Дворац Ковач, уместо винског хотела – ругло у центру села

Успео сам да уђем кроз неки бочни пролаз. Унутрашњост је потпуно девастирана, нема више ничега сем шута и трагова боравка бескућника или миграната. Шетња по дворцу више личи на посао неког археолога него новинара који обилази културну баштину.

Спољашња фасада је ишарана графитима. Ругло у центру села а да има слуха - ово би могао бити место у којем се представљају овдашње винарије о којима сам писао у првом делу приче о Риђици. Након посете, приметио сам са жаљењем како би, да је “тријанонски лењир” отишао пар центиметара ниже ово данас био неки вински хотел јер тако изгледају готово сви дворци у Мађарској. 

Историја дворца сеже до почетака 19. века када је у тадашњој колонизацији овде пронашао свој дом и Имре Ковач, богаташ, који је 1801. купио властелинство Риђица, чиме је добио племићки статус и предикт „од Риђице“, односно «Риђички». Наравно, властелин је морао имати и свој каштел, односно дворац. Овај који се налази у центру Риђице зидао је градитељ из Баје, по имену Бишоф, уз кулук (присилни рад) свих подложника на имању, а завршен је и усељен 1806.

Дворац се састоји од 16 просторија, од којих су три биле дворане, а остало споредне просторије. Дворац, који је подигнут на површини од 26 јутара и 47 хвати земље, опасан је зидом од цигала, два метра висине и 70цм дебљине. Иза дворца подигнут је диван парк у енглеском стилу, кроз који протиче речица Киђош, а око њега је формиран енглески парк по пројекту пејзажисте Фрање (Франтишека) Хитера из Чешке.

Донедавно су се на острвцету на Киђошу могли видети остаци старијег дворца који је подигнут пре Ковачевог, а сада се виде само трагови зарушеног камења. Господар овог дворца је сазидао и један мањи дворац, 1836.  и он је сачуван, у непорсредној близини постојећег, а у њему се донедавно налазила сеоска библиотека.

У документима је забележено да је власник имао замисао да створи један раскошан властелински замак који ће бити надалеко чувен и познат, и који ће посећивати не само властела него и угледни политички и културни посленици, што се кроз његову историју и догађало, као што каже један савременик, «то је требала бити нека врста племићког гнезда». Зграда је зидана у маниру позног барока, готово на прелазу према цопфу. Његова унутрашњост је била раскошна, имала је велику библиотеку, уметничка дела на разним језицима, географске карте, портрете и слично. Овде је Ковач организовао лов са преко 300 хајкача-кметова и 10 кола, по северу Бачке и Барањи, где је имао своје имање. Дворац су посећивали калочки надбискуп Петар Клобушицки, грофови Радвањи, Иштван Карољ, Лајош Кошут, Ласло Ђери и многи други.

РК „Далматинац” има и своју химну

Поред Дворца Ковач налази се такође напуштено и девастирано некадашње седиште Рукометног клуба “Далматинац”. Међутим, клуб и даље постоји.

Основан је 16. маја 1963. а клуб се тренутно такмичи у “Другој лиги север”, четвртом такмичарском нивоу српског рукомета.

Малобројни спортски клубови у Србији могу да се похвале да имају клупску химну. То је случај са рукометним клубом у Риђици. Химна Рукометног клуба “Далматинац” написана је 1994. и тада снимљена уживо поводом уласка Риђичана у Војвођанску лигу, а касније и у Другу лигу “Север”. На снимање студијске верзије химне чекало се 26 година, тачније до августа 2010. када је у студију Емила Антунића, који је урадио аранжман за песму, коначно испуњена жеља поклоника овог рукометног клуба. 

Музику и текст химне написао је Мирослав “Жућо” Веселиновић, који је у песми свирао и клавијатуре. Песму је одпевао Драган “Џудас” Николић а пратеће вокале и гитаре Саша Лакић.

Зграда се једно време користила као месна канцеларија, у њој је одржавана настава техничког цртања риђичким основцима, а парк је претворен у игралиште и спортски бетонски терен (на коме је своје утакмице играо рукометни клуб „Далматинац“, будући да је Риђица насељена колонистима из Далмације). Као што сам рекао на почетку текста, данас је Дворац породице Ковач напуштен и већ деценијама потпуно запуштен. Зграда је у врло лошем стању и потребно је извршити озбиљне грађевинске радове да би се вратила репрезентативност и првобитни изглед објекта.

 Вандали су га опљачкали и потпуно девастирали. Оштећен је велики део крова, врата и прозори су разваљени, па је пропадање тако незаштићеног здања убрзано. Град Сомбор је „Каштел“ преузео 2017. године у већ вишедеценијском рушевном стању и ништа до сад није урадио по том питању. Због тога је Удружење грађана „Гвоздени мост“ из Риђице упутило писмо челницима града Сомбора са молбом да се хитно заустави даље пропадање каштела. Они траже да се предузму неопходне мере да се обезбеди објекат који представља опасност по безбедно-ст грађана, али уједно предлажу и његову обнову. Дворац грофа Имреа Ковача је, иначе проглашен културним добро од великог значаја.

За крај посете Риђи-ци обилазим Римокатоличко гробље са добро очуваном калваријом. Постаје “крижног пута” смештене су лево и десно од стазе кроз средину гробља и завршавају са три крста испред капелице. Иако према подацима пописа из 2022. у селу живи само 154 мештана који су се изјаснили као католици - гробље је лепо одржавано.