БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: РИЂИЦА (2) Острвљанима није легла равница
Уцентру Риђице стижем до српске православне цркве Пренос моштију Св. Николе, која је подигнута 1844, а данас је у доста лошем стању, изгледа као нека од запуштених немачких цркава у Војводини.
За време Првог светског рата мађар-ске власти су скинуле три звона са цркве, тако да је остало само једно, најмање црквено звоно. У периоду између два рата, од добровољних прилога и црквеног пореза, црква је поправљена, ограђена и покривена етернитом. Заслуге за уређење и одржавање православне цркве у Риђици, припала је ондашњем службенику, руском емигранту Василију Микизијевићу, који је стрељан од мађарских окупатора 1941.
Иако у селу живи мали број католика (према попису из 2022. само 156) римокатоличка Црква узашашћа Господина нашега Исуса Христа у бољем је стању од православне. Изградња католичке цркве у Риђици почела је 1816. а освећена је годину дана касније. На цркви је 2016, поводом два века од почетка изградње поправљен кров, часовник на торњу добио је нови бројчаник, а извршене су поправке и у самој унутрашњости...
Село има бурну прошлост, која сеже још у праисторију јер археолошки налази на простору Риђице потврђују да је овај крај био насељен још у то време. По свој прилици, ради се о значајном утврђењу из келтског периода. Риђица се у 14. веку, по мађарским записима, спомиње као Рег, Ређфалу, а за време Турака као Риђица. У Риђици је 1733. пописано 120 српских домова, које су опслуживала тројица православних свештеника.
Крајем Првог светског рата у Риђици је живело око 1.000 Мађара и око 1.000 Немаца. Тријанонским споразумом (4. јун 1920) река Плазовић је узета као граница између Краљевине СХС и Мађарске. Железничка станица у Риђици је подигнута 1895. и има један спрат, када је грађена железничка пруга Сомбор - Гаково - Крушевље - Станишић - Риђица - Баја.
До пред крај Другог светског рата (1944) становништво Риђице било је насељено преко 90% Подунавским Швабама. Након протеривања и логорисања Немаца на њихово место колонизује се народ Далмације. До 1965. године Риђица је заједно са Растином, Станишићем, Гаковом и Крушевљем спадала у општину Станишић, која је цела те године припојена Сомбору.
Риђица је током колонизације насељавана становништвом из северне Далмације (Бенковац, Кистање, Обровац, Задар, Шибеник, Книн, Дрниш) у три транспорта током 1945. и 1946. године, а касније су се насељавале мање групе или појединачне породице. Највећи број породица, углавном српских, био је са подручја Буковице. Хрватске породице биле су највише пореклом са задарског и шибенског подручја и припадајућих им острва. Ако узмемо у обзир предратну националну структуру далматинских котара можемо претпоставити да су већину укупног броја колонистичких породица у Риђици с подручја Задра (39), Шибеника (33), Прека (9) и Биограда (4) чиниле хрватске.
Шпански борци, спортисти, сликари, панкери…
Као и у случају Станишића и Риђица поседује велики списак личности које значајем превазилазе локални оквир. Из Риђице је Равнај Тамаш (1893-1963), који је био мађарски дерматолог, универзитетски професор, као и Хедрих Карољи Дијаз (1899-1936) - борац радничког покрета који је учествовао и у Шпанском грађанском рату.
И данас у Суботици постоји улица са његовим именом. Сликар и каритактуриста Петар Гуглета, рођен у селу Билишане у Далмацији 1944, детињство је провео у Риђици. Овде је рођен и Анђелко Маринковић (19. новембар 1948) - фудбалер, освајач титуле са ФК Војводина у сезони 1965/66; Бранко Надовеза (1. април 1961) доктор политичких наука као и Петар Пеђа Стијеља - иноватор који је за свој изум “бешумна славина” добио златну медаљу Гран При у Бриселу 1988. године. Слободанка Миланко Бобина (Риђица, 1968) - фудбалерка.
За женску фудбалску репрезентацију Југославије одиграла 16 утакмица. Из овог села су и Љубинко Кожул (1947) фотограф, Лазар Рајић “Роквуд” (1948), глумац, Диана Морић (1988) - фитнес инструктор и џудисткиња која је била десетоструки државни првак, пет пута балкански, и трећа у Европи. У селу су постојале групе „Депонија звука” (панк) и „ Последња шанса” (рок).
Први транспорт с 220 породица колониста пореклом са подручја тадашњих котара Бенковац и Задар дошао је у Риђицу 7. децембра 1945. Други транспорт са 200 породица подручја котара Шибеника и Книна стигао је 18. фебруара 1946. Последњи, трећи транспорт са око 80 породица са подручја Бенковца и Задра дошао је у марту исте године. Након ових транспорта забележену су насељавања мањих група и појединачних породица. Према неким тврдњама код поделе кућа водило се рачуна и о националности колониста. „Пошто су у мањини насељеници хрватске народности, они су добили предност у бирању кућа”. Првенство су имале и удовице с децом и ратна сирочад, затим ратни војни инвалиди и носитељи партизанске Споменице и на крају остали борци. Колонисти који су се насељавали у првим транспортима чешће су добијали богатије и веће куће…
Према првом послератном попису 1948. године, у Риђици је живело 4.159 становника. Неколико година након колонизације, у Далмацију се из Станишића вратило 150, док је из Риђице 30-ак породица. Међу повратницима су предњачили приморци и оточани из некадашњих котарева Шибеник, Корчула, те колонисти из котара Метковић.
У трећем и последњем наставку репортаже из Риђице за седам дана на овом месту ћете читати о томе у каквом се стању данас налази Дворац породице Ковач као и шта се догодило са некада успешним Рукометним клубом “Далматинац”.
